Opštinske novine

О преписци Ђ. Јакшика

285

Марцем тера". Писмо од 30 августа 1864 читава је књижевна студија. Свакако на молбу Ђурину, који му је послао на оцену своју драЉГ У1 „Јелисавета", Новаковић му даје савете о композицији драме, ма да се, одмах у почетку писма, ограђује о своју стручност по овом предмету. При композицији историјске драме, пише Новаковић, треба се држати или историјске истине или народне траДиције (приче, легенде итд.). Пошто је Ђура намеравао да Ђурђа Црнојевића прикаже као тиранина, он га одвраћа од тога, јер, каже, да нигде није нашао, ни у историји, ни у предању, да је Ђурађ такав био, већ је напротив за народну ствар радио. Саветује га даље како да прикаже Јелисавету, даје му и неке историјске податке према Историји Црне Горе од Милаковића. Новаковић је врло искрен и износи све мане ове Ђурине драме. Каже да му је други чин недраматичан и мирише јако на еп. Како су Ђуру ценили његови савременици, који су имали разумевања за поезију, сведочи најбоље ово писмо, које Новаковић овако завршава: „Некад сам те до обожавања поштовао за тво^је лепе песме, а сад се поносим што си ми се пријатељ назвао, што ми своје поверење поклањаш и дичим се што сам и ја заслужио место међу таквом браћом". У писму од 5 јула 1866 саветује га на који начин да изда своју драму. Ту каже: ,,Од како је изашао почетак твоје драме у „Вили" требало би да су ти се до сада бар три до четири издавача понудила сама да ти откупе и издаду драму. Овако, место они тебе да траже, ето, тражиш ти њих. Е нису ли магарци? А за Жил Блаза се нађу, и за гаталице, врачаре и глупости има их довољно". У писму од 17 јула исте године, Новаковић пише да он не би никако допустио да Ђура прегледа штампање „Јелисавете",, јер би он пропустио силне оне погрешке у правопису и језику који су сад тамо, а он би те ситнице шалећи се поправио. Ако ли би остале непоправљене, худиле би много делу, „јер незгодно је да у једном високо поетском створу знају гимназисте наћи погрешке". У истом писму саветује га да не узима олако пљување крви и захваљује Богу што се оставио пијанчења, само да хоће остати постојан. То је била, пише Новаковић ,„једна црна љага на твојем поштеном карактеру". Искрено пријатељство гајио је према Ђури и Ђорђе Поповић, по своме листу „Даница" назван Даничар. Скоро у сваком писму он га саветује да не очајава, не клоне духом, не запусти се. Хвали му песме и приповетке, тражи их за свој лист и често га и новцем помаже. У писму од 24 септембра 1859 тражи од Ђуре кратку биографију, да би је послао у Загреб Кукуљевићу, који издаје „Словник умјетника југословенских" и да утај речник ставља кратке животописе свију „вештака српских, бугарских, хрватских и словенских". И овде се већ срећемо са југословенском иде-

јом, која је још тада почела занимати напредне духове онога доба. У писму од 20 јуна 1860, којим тражи од Ђуре још једну приповетку „а ла Краљица", која се свима допада, саветује га да се, иако је у Сумраковцу, не подаје суморним мислима, да буде човек а не кукавица. Лако је, пише, очајавати, али, „на муци се познају јунаци". У једном писму из 1861 г., пише му да не треба да му захваљује, и да ће, „док је њега и на њему главе", увек и за Ђуру бити која „мангура", само нека му се јави кад му „понестане блага". У истом писму саветује га да буде мЗрљив у академији (Ђура је по други пут у Бечу), да учи сада два пута више, да би постигао што је одавно требао постићи; да што више чита, нарочито историју вештине, добре романе, Нови завет и добре поезије. У писму које је писано на Бадњи дан 1861, јавља да му песму „Падајте браћо" не може сада објавити због политичких околности. Песмуће чувати, па кад се може пустиће је у свет. У једном доцнијем писму жали се како уредник „Јавора" ради противу „Данице". За расположење и душевно стање у коме се налазио Ђура 1864, интересантно је писмо Ђорђа Борисављевића из Пожаревца, који пише да је из писма Ђуриног видео његове јаде и мане његовог друштва, али да он ваља да буде осим „појете" и философ, па да се навикне и много којешта хладном крвљу отрпи. Писма Тодора Стефановића — Виловског, књижевника и историчара, више су пословног карактера и без оне срдачности и пријатељског тона које налазимо код Новаковића и Даничара. Виловски је онда био уредник „Српске Зоре" у Бечу и тражио је од Ђуре књижевне прилоге за свој лист. Око призоветке „Чича Тиме" дошло је до неспоразума и оштријих речи од стране Виловског. Због тога се он у једном писму извињава Ђури. И други Ђурини савременици, као што су: Стеван Ћурчић, Милош Поповић, Никола Капамаџија, Пера Тодоровић, чија се писма налазе у овој колекцији, махом траже за своје листове књижевне прилоге. Тако Пера Тодоровић, у иисму од 21 јуна 1878, моли га да песму „Стражи" пошаље што пре и каже: „Ја бих се јако радовао кад би твоја језгровита и бујна песма приказала свету ово наше првенче. Тако би му можда био срећнији пут, и можда би нашло више топле љубави у овом леденом свету о коме ти певаш: „У свету, брале, нема љубави." Остаје нам још да поменемо трећу групу писама, тј. писма упућена Ђуриној жени Тини и писма Белушева. Жалосну слику о стању песникове породице пружају нам та писма. Ђура Јакшић умро је као сиромах, али, на глас о његовој смрти, народ се отргао апатије, увидио шта је изгубио и заинтересовао се за његову породицу. То сведочи велелепна пратња песникова, према опису од Вуловића. То

ч