Opštinske novine

Књижевни додатак Нова литература о Београду:

I Есеј о Београду ш београдском човеку — Вл. Вслмар јанковић, „Поглед с Калсмсгдана" —

„Турци су Калемегдан назвали Фићир-Бајир, брег за размишљан»е. С духом је нађен тај назив, „брег за размишл>ан>е". Тај пространи плато око града, зараванак тај на рту београдском позива на ткан>е мисли које су посвећене Београду и његовој судбини и које откривају скривени смисао нашега града." Вел. Јанковић Од „Београда некад и сад" Стерије Поповића до „Београда сад и некад" Бранислава Нушића; од „Кир Гераса" Стевана Сремца до „Дошљака" Милутина Ускоковића развила се у XIX и XX веку једна доста богата литература о Београду новог доба у којој су нашли своје место и комедија и драма, и новела, и роман, поезија народна и уметна, скице и забелешке, дневници и мемоари. И његова прошлост, и његов савремени живот, његови унутрашњи и спољашни контрасти, његова слава и величина инспиришу наизменично таленте најразличитијих склоности пружајући им са своје стране увек велику и обилну грађу. Међу најновијим делима истичу се дела која је наградила Општина града Београда на својим књижевним конкурсима: „Трагедиа бели" Голубовића, „Други дан, нови живот, други људи..." Зоре Ђорђевић, „Наша палата" Драг. Илића-Јеја, и „Пилот-потпоручник Кнап брани Београд" Жив. Вукосављевића; ново издање књиге угледног београдског писца Косте Н. Христића „Успомене старог Београђанина" и есеј Велмара Јанковића „Поглед с Калемегдана." Есеј, иако као литерарна форма није толико стар као роман, новела, ипак има већ велику и славну прошлост на коју савременост, у пуном цвату ове литературе, достојно надовезује. Од Монтењ-а, који му је отац и кум, јер га је и створио и крстио, односно дао му име — 1571 — преко Бекона (свега неколике године доцније) до 18 века, кад поново цвате упоредо с првим развојем журналистике с Џонсоном — да споменемо само нека имена! — Адисоном, Ла Бријером, касније .Ламбом, СентБевом, Жосефом де Местр, А. Франсом, Бринетијером, Е. Фагеом до најновијих, које представљају: Морис Барес, Шарл Мора, Пол Ва-

лери, Гвидо Капасо, Г. Дебенедети, А. Хикслеј, Томлисон, Ајхенвалд, Карел Чапек, есеј увек, као ванредно подесна форма, која стоји у родбинској вези и са журналистиком и с јроманом и са свим могућим; другим књижевним формама и даје подједнако могућност за изражавање филозофских конструкција, моралних, социјалних и естетских —, остаје врло вољени облик нарочито у оним случајевима кад све то мора наћи место у једном једином саставу. Духовити писац једне краће студије о есеју, Петар Ган (Ди Ноје Рундшау, свеска за мај 1938), с нарочитом способношћу за јасно и оригинално дефинисање ствари, каже да је есејиста, о ;чем и име сведочи: — онај који тражи, покушава и то у двоструком правцу, јер: „Ег уегзисМ 81сћ ипс! ипз; 81сћ ап ипзегег ипз тИ с1ег зетеп. Ег ги, с!аз зе1пе АгБеН б+иск\уегк јз!; ипс! зе1п ^'егк ет Уегзиећ. Ег зисМ: А1зо гз ( ег Гтп с1ипке1п, ип<1 а!зо §1аи6( ег апз ћеПе. ЈЈтк! ег иегзисМ."* Ми досад у литератури Београда нисмо имали есеја у овом смислу и зато је, већ и по својој спољашњој форми, књига која носи наслов Поглед с Калемегдана"" познатог драмског писца и књижевника београдског Вл. Велмара Јанковића — изненађење, али не само зато!... * * * Гледајући књигу „Поглед с Калемегдана" у светлу литературе о Београду, књига је изненађење у двоструком смислу — и по својој књижевној форми и по свом садржају. Док је као књижевна форма новина у тој литератури, као садржај она је велика — дезилузија... Калемегдан, име које се сања, место иреалне лепоте, место на ком се осећају векови,

*) Он огледа себе и нас: себе у нашем свету, нас у своме. Он признаје да је н>егов рад фрагментаран, а п.егово дело покушај. Он тражи: дакле у тами је, али верује у светло. И он покушава. **) Вл. Велмар-Јанковић, Поглед с Калемегдана — Оглед о Београдском човеку —, Београд 1938 год. Наградила Српска краљевска академија из Задужбине П. и Р. Вуковића и сина им Петра.