Opštinske novine

524

Београдске општинске новине

трагедију: њен муж је играч, и то ааправо играч најгоре врсте, фалшшпилер, који опкрада сву Јелисаветину родбину и својим лошим примером води злим путем сву ту омладину. Коста је већ сасвим материјално упропашћен. Не остаје дуго, већ да га чика упути неком свом пријатељу у Америку. Саша је због сличних разлога, комбинованих с једном личном тајном, на прагу самоубиства. Мора се тражити излаз. Чика је енергичан. Јелисаветин муж бива на крају демаскиран. То је, углавном, учинила сама Јелисавета. Ујак Миша (за ког се међутим удала Анастасија) и Јелисавета, уз помоћ једног детектива, дошли су до непобитних доказа да је Стеван хтео убити Јелисавету, како би се дочепао њеног иметка. Пошто је утврђена ова његова злочиначка намера, Јелисавета предаје мужа полицији, која га протерује преко границе. Тајна Сашина садржана је у његовој писменој исповести, коју открива Дуда, млада девојка, напола „анфан терибл", а напола строго рационална девојчица: то је ђачка љубав с једном младом Рускињом, Тањом, с којом је имао и дете. Тања се од Саше скрила, јер је хтела живети и борити се за своје дете сама уз помоћ своје мајке Варваре Андрејевне. Сви ти доста компликовани заплети решавају се демаскирањем Стевана Осаковића'. После његовог одлазка, углавном, се све враћа на своје право место: Јелисавета добија развод и сачува имање; Саша се венчава с Тањом, коју у кућу доводи Дуда; Коста постаје добар човек и понос породице'. Сувишни чланови, као монденска Дудина мајка Деса, отпадају сами по себи. То би била фабула у чијем се оквиру решавају врло компликовани проблеми једног града на прелому, једног друштва на које се сручио нов живот и нови људи. Одмах се мора приметити, да није оправдано везати један изразито злочиначки тип за одређену покрајину (Стеван Осаковић, Далматинац), јер таквих има диљем целе наше простране отаџбине. У роману, уосталом, проблем односа старих и нових није решен удаљивањем ове личности. То би био главни приговор. Исто би се тако морало приметити на чикин монолог (стр. 75), да у престоницу није наврнуо само „олош". У престоницу су дошли сви, и добри и зли. За све њих треба и времена и стрпљења. Вредност романа није у решавању ових проблема, који су и сувише компликовани за овакав роман који је остао више у области скице. Вредност романа је далеко више у оној свежини с којом су описани стари чланови породице Николић: бака и њене пријатељице; пијетет с којим се говори о старој породичној башти; рељефност и доследност неколико типова: племените Анастасије, чика инвалидове сестре, негативне Дудине мајке Десе. Рускињица Тања је по замисли епизодична личност, као и њена мајка, али их њихов став према Саши, као члану ове ванредно богате

породице, веома високо уздиже. Кад је Тањина мајка дознала шта се догодило, она се, макар да су обе у великој беди, повлачи с ћерком у анонимиост и ту живе само за малог Петју. Чак и оно узалудно настојање г-ђе Варваре Андрејевне да под старе дане, после свег великог господства, научи „месити колаче", више уе дирљиво него комично, како се то учинило чикиној повереници Дуди, која чини тактичку грешку кад проматра стару госпођу, а да она за то не зна, кроз прозор њиховог бедног сутеренског стана. Зидови кућа нису само зато ту да чувају имовину, већ исто тако и нашу мизерију и наш интимни живот од туђих погледа. Једно упоређење између романа г-ђе Ђорђевић и Ускоковићевих „Дошљака" намеће се само по себи. Млада Београђанка Јелисавета је далеко рационалнија, њена виталност много већа, него што је то случај с у-век романтично расположеном, дубоко осећајном Ускоковићевом Зорком. Штета је ипак да је реализам у Јелисаветином случају дан у свој својој грубости. Колико је финије изведен донекле аналоган случај из познатог Прево-ог романа „Пјер и Терез." Ми смо уопште научени да жена у породици поступа са много више обзира, финоће и такта, него дјто је то изведено у финалном делу овог романа. Нелогично је, а ваљда и јуридички немогуће и само протеривање Осаковићево.

Новела „Пилот-Потпоручник Кнап брани Београд" Живорада Вукосављевића треће је дело по реду које је Општина града Београда наградила на свом конкурсу. С овим трећим делом обрађен је у литератури Београда један сасвим нов мотив: небо над Београдом и по њему оне нове сјајне „звезде" што се са земље к њему уздижу. У стилу уметничке и динамичке новинске репортаже, у центру ове новеле стоји такмичење светских „асова" авијације. Наш „ас", уплашен, дезертира у задњи час. Замењује га млади потпоручник Кнап, јунак новеле, бивши наредник-пилот, који је у несретној љубави према гимназисткињи Бели проживео неколико наредничких година, а касније и све своје потпоручничке године. Та му је љубав, углавном, дошла главе. Бела припада високим круговима, родитељи нису вољни да је удаду за њега; она долази у Кнапов стан, ту их затечу и онда Кнап долази пред дисциплински суд. Из дисциплинског суда избавила га је утакмица асова, али је у њој дефинитивно настрадао. Оригиналност новеле углавном је у типовима из војне средине: ситничавом команданту, увек занешеном руском генералу Ледовском. Читајући с коликим је смислСм писац изложио све перипетије своје новеле, мора се зажалити што није обрадио који моменат из историје наше авијације нетом минулих ратова. Кнап би онда могао бити наш Гинемер. Али се моти-