Opštinske novine

10*

Тринаести ред

547

ра бити и то ће доћи, а за мном неће нико заплакати, нико зажалити!... Да ли ће ико још зажалити за овом улицом и овом калдрмом као ја?!..." Кад се пробудио из свог злослутног заноса и мисли, видео је да се већ налази на булевару Војводе Мишића. Милета се упути право у с(вој стари стан у „Тринаестом реду". 21 Недеља. Са црквеног торња брујала су метална звона. Свуда се осећао празник. Милета је био расположен и весео. На њега је необично утицало празничко расположење. Томе дану одмора, разоноде и провода радовао се као дете најслађем слаткишу. Не само сада, недељу је увек с нестрпљењем чекао. Кад дође дан да обуче празнично одело за њега је то значило праву срећу. Нагнут над плеханим легеном, Милета је с оном циглом снажно рибао своје жуљеве на испуцалим длановима, који су личили на пукотине расушене земље. С истом водом; испра и зубе, које протрља неколико пута једним прстом. Лице је избрисао крајичком креветског чаршава, који извуче с оне стране до зида, јер је предњи део чаршава био сав штрокав и блатњав. Преко шарене кошуље, која је била већ сва искајишана, натуче беле уштиркане „груди", намести белу круту крагну и завеза црну „лептир" машну. Преко црног „сакоа" навуче свој, већ скоро сав излињављени зимски капут, који се осипао око џепова. Спремао се да пође. — Ајде, ако хоћеш да ми правиш друштво, — позва ме, али је очекивао негативан одговор. Није волео да ја знам куд он иде. Бојао сам се да му не покварим расположење, па сам нарочито нагласио да хоћу, али само донекле, па ћу после да скренем горе, јер имам нешто посла на Чубури. Нзему се разведри лице. Изађосмо врло весели. Небо је просипало ројеве белих лептирова снега, који су падали по влажном блату и давили се у јамицама од људских стопала, које су пролазници остављали за собом, као зверови своје трагове у снегу. Понеки су се гомилали у танким наслагама на врху меканих џомбица од блата, које су се гњечиле под нашим ногама, као тесто. Изашли смо из блатњавог „Тринаестог реда" и стали на суви и чисти тротоар од асфалта. Широке алеје травњака пратиле су нас дуж велике и господствене улице са грандиозним палатама и вилама последњег стила савремене архитектуре, чије су модерне фасаде биле украшене уметничким рељефним статуама. Пред једном дивном палатом Милета застаде и подиже главу увис. Гледаше у врх њених фасада са црним металним копљима која су парала сиви јастук неба из кога се просипао густи млаз снежнога перја, које је за-

сипало њене зелене архитектонске перспективе. — Ух, ал' је ово лепа палата! — рече са неким дивљењем, а врат и кичму савијаше ка потиљку док не изгуби равнотежу те се поведе, умало да падне на леђа. — Лепа. — Рекох резигнирано, јер ме њена лепота баш ни мало тога часа није одушевљавала, пошто сам био отсутан мислима. Кренусмо даље. На неколико десетина корака он опет застаде и ускипте неким гњевом. Стисну вилице и омуси се. Нешто га је гануло, али не проговори ни речи. Пођосмо опет. Код првог угла он ме тобож потсети: — А ти ћеш сад горе? — Да...." — рекох и растадосмо се једним искреним стиском руке. Он окрете низа стрму улицу Војводе Миленка и журно одјезди иза угла. Ја сам га пратио све до завијутка. Видох га где уђе у једну гломазну и оронулу зграду са спратом. Нестаде га у једном мрачном ходнику у који се улазило из Хајдук Вељковог Венца. Као да га прогута она помрчина. Он аутоматски скрете уз неке дрвене степенице. На одморишту степеница застаде пред једним огромним огледалом. Скиде свој браон шешир и чешљићем заглади своју кестењасту косу, која се, као свила, сливала на потиљак. Затим скиде олињали зимски капут, пребаци га преко руке и окрете на други прелом степеница које су водиле у један велики и осветљени ходник, из кога се улазило у велику паркетирану салу за дансинг. Џаз-банд је трештањем веселе музике понављао рефрен омиљеног ванстепа: „Купите ђевреке..." Он предаде сво*5 капут гардероберки, која га издвоји на страну, и шеретски, с цигаретом у руци, уђе у салу за играње. 22 Каваљери у црном оделу и лакованим ципелама темпераментно су витлали своје лепе партнерке у дивним свиленим тоалетама са широким деколтеом и дражесним чарапама. Мирис пудера, измешан са разним мирисима јефтиног парфема, којим су се прскали „мондени" и даме из нижег и радничког сталежа, причињивали су праву пријатност овом становнику „Тринаестог реда". Милета, који је обиловао отменим манирима, газећи врло суптилно на прстима, приђе једном пару и поклони се у знак да моли за даму. По школском правилнику форма је механички испуњена. Он је, по такту музике, са заносом носио своју партнерку кроз вртлог опијених парова, који су се окретали у једном и истом кругу блудећи бесциљно, шарајући чудне фигуре по углачаном паркету. Милета је, неоспорно, био изврстан играч и даме су се отимале о њега, кад је био ред на њих, да оне бирају каваљере. Музика је престала. Парови