Opštinske novine

546

Беог радске општинске новине

Вас треба полити бензином па запалити. Шта мислите, да сам ја ваш тепих, па да газите по н>ему по своме ћефу?... Нзушко сатанска! Треба да будете захвални што живите само! С каквим правом? Јесте ли Ви власник нашега живота па да се титрате с њим, као са каквом играчком... С каквим правом Ви присвајате власт над нашом судбином?" Стара властелинка, која је била навикла да сваки потчињени створ задрхти пред њеном личношћу и да се ропски са страхопоштовањем повињава њеној вољи, беше до сржи увређена под ударцима речи овога работника, који у њеним очима није значио ништа, а који је први у њеном животу имао смелости да јој откаже послушност и да се тако чврсто испрси пред њеним ауторитетом. Била је ван себе. Киптела је од узрујаности. Њено беснило је достигло врхунац из којег је прснула само једна једина реч, која је резала као оштрица мача: — Не лај! — Не лај ти, шкорпијо!... — цикнуо је Милета још гњевније, разјарен толико да је био готов да све учини, са,мо да пред њим није стајала једна стара и нејака жена. Било му је испод достојанства да дигне руку на жену. Н>егов урођени обзир према слабоме полу, без обзира на класну припадност, поврати му присебност духа. Образи су му горели од узавреле крви. Усне су му дрхтале као у грозници. А очи севале као у пантера који се устремио на своју жртву... Мишићи на вилицама играли су, као да их је неко руком дрмусао. Она се престравила од његовог унезвереног погледа и бојажљиво измицала из његовог шбичка, као мачка која се искрада после учињене штете, видећи да ту више нема шале. Милета ју је гонио својим мрким погледомз и стиснутим зубима све док није јишчезла у своју вилу и затворила се у собу, оставивши Милета да потоње речи изговори без њеног присуства. Али је јасно чула кад је претећим тоном и са шкргутом зуба викнуо: „Ако само и једна длака буде фалила овој девојци — напишите тестаменат!" Његов шкргут зуба запечатио је њенаврата за три дана. Ни мати ни ћерка нису излазиле из собе, нити су поручивале Јасминки, нити су захтевале да им се што донесе за јело. Целе прве ноћи и мајка и ћерка дрхтале су у грозници. У вили је завладао дубоки тајац. 20 Милета је зграбио своју виолину и већ се нашао на улици. Мислио је на неки бољи, лепши и слободнији живот. Нешто га је инстинктивно «гонило да побегне негде у — слободу! Али где је та слобода? Где је та лепша и идеална земља, која поштује и цени своје поданике, своје синове — раднике и носиоце стварнога живота?! Помишљао је да оде на

обалу Јадрана, да се кришом увуче у нечију лађу и да се отисне на пучину мора, чији би га бурни вали однели негде у далеки свет или на неко пусто острво далеко од белаца и цивилизације. Али пусти Београд везивао га је неким невидљивим ланцем и он ]е своје утопистичке идеје замењивао реалним перспективама свога живота. Остао је прикован за Београд као Прометеј за стену испаштања зато што је људима донео ватру. Волео је његове улице, волео је његове блатњаве периферије, његове бучне и веселе ноћи, његове песме севдалинке, музичке симфоније, његова позоришта и биоскопе, све што је у њему и његово. Сваки камен га је потсећао на успомене из прошлости, свака стопа земље потсећа га на нешто што га тако силно и махнитом љубављу везује за тај град, сваки предмет му је познат и близак, као његова душа; сваки човек му је присан као да су му сви људи браћа или рођаци; свака реч, глас, све јму је то тако блиско, нераздвојно, своје, све своје... Куд год крене где год прође ма којом улицом, свуда га сретају његови другари, познаници, скида им капу, јавља им ее, а и они њему, поздравља се с њима, разговара, нашали и насмеје и раставља, да се сутра и прекосутра опет сретне с њима, види и поздрави. „Здраво, Милета! — Како си?'" То су речи које слуша на сваком кораку. И он то не може да остави. Ништа га више не може раздвојити од ове дивне вароши, која му је за срце прирасла. Он себе не издваја као дошљака, већ сматра као да је ту рођен, као да је ту одрастао, ту се школовао и ту живео од свога доласка на свет. Срце му је лупало немирно и с неком ужасном слутњом, као да је нешто инстинктивно говорило у њему о болном и трагичном крају и скором удесу, када ће стварно и за навек оставити овај град и никад га више, никада неће видети. Он до" мисли, како ће једнога дана отићи -за увек из њега. Неко тужно осећање притиште му душу и би му веома жао и тешко. Пала му нека тешка туга на срце, као токе од олова, а на очи му навреше вреле сузе. „Да, отићи ћу," — говорио је у себи, „а Београд ће остати исти такав, као што је: жив, весео, осветљен са безброј сијалица, са светлим рекламама у разним бојама, са гомилом која се — као бурни вал — таласа и креће улицама, — господа у лепим хаљинама, даме у луксузним и укусним тоалетама; са лупом трамвајског звона и писком аутомобилских сирена, са дреком деце и жагором светине на корзоу; а ја ћу трунути негде на Новом гробљу и никада више нећу доћи да видим мамутске зграде, кубета и торњеве, улице и путање где сам некада пролазио, места која сам урезао у успомене својих мучења и патши док сам био мали, шегртовао и маштао о момаштву, лепој гардероби и часовнику с ланцем, о девојци коју волим... Да, то једном мо-