Opštinske novine

688

Београдске општинске новине

жави сведена на најнижу меру. Ако цивилизација помаже ширење туберкулозе по свету, култура је сузбија и данас се култура једног народа мери, поред осталих услова, по његовој смртности од туберкулозе: културнији је онај народ који мање умире од туберкулозе. Према томе, Данска о којој се до скора неповољно говорило, има прзва да сс назива најкултурнијом државом, јер њени становници најмање умиру од туберкулозе. У овом погледу ми стојимо врло жалосно, јер на 45.000 смртних случајева од туберкулозе, који се сваке године забележе у нашој држави, ми једва да имамо око 2000 јавних постеља за туберкулозне, растурене по разним установама. У Београду је, у томе погледу, и горе још, јер на 900 смртних случајева — а биће их и свих 1000 — који се сваке године редовно у њему дешавају, за туберкулозне Београђане нема тако рећи ни једне сигурне постеље. У Београду постоји, истина, једна болница за туберкулозне болеснике са 100 постеља, али она је државна установа и намењена је за туберкулозне болеснике из целе земље, тако да се само оне постеље, које претекну, могу ставити, више из милосрђа, Београђанима на расположење. Под постељом за туберкулозне разуме се и све остало што је потребно за лечење ових болесника, као: добра храна, чист ваздух, сунце, душевни и телесни одмор и др. За сада се туберкулозни болесници најправилније и најбоље лече по заводима који носе име санаторије за туберкулозне. У овим заводима болесници се лече нарочитим режимом, који има за циљ да појача отпорну снагу болесника да би се могао сам борити против своје болести. Овај режим састоји се, знамо већ, из добре хране, чистог планинског ваздуха, сунчаних и других лековитих зракова, одмора, потпуног или делимичног, целог тела лежањем или само оболелог органа постигнутог разним завојима, операцијама од којих пнеумоторакс заузима данас прво место, готово раван специфичном леку, и најзад, извесним лековима, као што су: туберкулини, арсеник, калцијум, фосфор, гвожђе и др. Санаторије су, нема сумње, за данас најактивнија оруђа за рационално лечење туберкулозних болесника, јер се у њима постиже највећи проценат оздрављења, под претпоставком, наравно, да се лечење отпочне на време и продужи довољно дуго. Нажалост, поред свих добрих страна у погледу индивидуалног лечења болесника, санаторије имају озбиљних недостатака када је у питању лечење туберкулозне масе. Доиста, санаторије су скупе установе, и према томе, приступачне само једном малом, привилегованом броју болесника, доброг имовног стања и код разних друштава осигураних лица, док за сиромашне и средњег стања болеснике, интелектуалце, чиновнике, занатлије и др., ко-

ји управо претстављају туберкулозну масу, оне су затворене као и да не постоје. На тај начин највећи број туберкулозних болесника, не могући наћи места у санаторијама, остаје не само без могућности правилног лечења нарочитим режимом, већ и без могућности изолације и на тај начин постаје извором туберкулозне заразе. Ова скупоћа лечења туберкулозних болесника санаторијским режимом долази углавном од великих инвестиционих и режијских трошкова ових установа. Јер, као што је по знато, оне се подижу већином по планинама и висинама где многе потребне ствари недостају па се морају из даљине набављати, што повећава издатке. Сем ограниченог броја постеља по санаторијама, скупоћа санаторијског режима утиче још и на трајање самог лечења болесника, што доста смањује терапевтичну вредност санаторија. Заиста, врло мали је број болесника којима материјална средства допуштају да могу остати на лечењу у санаторијуму до потпуног оздрављења. Велики број болесника, напротив, принуђен је да већ после три а најдуже после шест месеци напусти санаторијум, а то време, у већини случајева, једва да је довољно да се болесни процес само стиша. То је један од доста честих узрока за, додуше неоправдан, рђав глас ове заиста корисне установе. Нажалост, није само скупоћа једини недостатак санаторија; има и других. Један од ■ тих, и то доста озбиљан недостатак, јесте тај да санаторије својим режимом и нехотице одвикавају своје болеснике од рада, што за сиромашне може од велике штете да буде. Заиста, многи болесници, проводећи свој живот, за време лечења по санаторијама, у излежавању и нераду, гоје се и пролењују, или, боље речено, губе вољу и радну способност за свој редован посао тако да, када се врате из санаторијума кући, они не могу за дуго да се реше на продужење свог редовног живота, већ или траже неке друге, лакше послове, који често не одговарају нити његовој вољи нити његовој радној способности, или, што је чешће, продуже да живе у нераду, удружен врло често са бедом и оскудицом, док се, најзад, болест, стишана само, опет не појави и болесник, хтео не хтео, мора поново да се враћа у санаторијум. Ако се ово понавља више пута, може код извесних болесника да пређе у страст, тако да се болесник и душевно промени, просто деморалише толико да постаје бескористан за породицу и за друштво. И заиста, живот туберкулозних болесника по санаторијама под једним тако рећи размаженим режимом од добре хране, чистог ваздуха и нерада, проткан пријатним забавама у занимљивом друштву у цељи разоноде, а све у оквиру дивне природе, може да утиче на душевно стање болесника и да га толико измени да се после тешко може поправити.