Opštinske novine

2*

Тубернулоза и њене последице

Један санаторијски лекар назвао је санаторијум: „Зачарана горска атмосфера", из које болесник не жели никад да изађе. Кад један такав болесник напусти санаторијум он, прво из страха да му се болест не поврати, не сме или неће да преузме свој редовни посао, већ непрестано тражи да се поново врати у исти или неки други санаторијум на лечење. Ако му то успе први пут, онда ће он поновити други, трећи и не знам који пут, док најзад страх не пређе у страст и неизмерну љубав према санаторијуму, тако да без њега не може више да живи и онда чини све, и допуштено и недопуштено, да своју болест одржава у активном стању како би оправдао потребу повратка у санаторијум, за њега „зачарану горску атмосферу". Наравно, овакви случајеви, иако ретки, не само да су незгодни, пошто могу послужити као пример и другима, већ су и опасни, јер ови болесници могу, под заштитом санаторијског обележја, несметано ширити болест међу чланове своје породице и друштва. Да је санаторијски нерад заиста један велики недостатак ове установе, тврде околности да су многе санаторије увеле у свзј режим разна занимања за своје болеснике за време самог лечења. Неки су пошли и даље па су у свој режим завели праве радове за болеснике, али не као лек за време самог лечења већ као средство за навикавање болесника на рад после правог медицинског лечења, тако да, када болесник изиђе из санаторијума, буде способан да одмах преузме свој обичан посао. Овај додатак добио је име накнадно или послесанаторијско лечење. Први покушај са оваквим санаторијама дали су одличне резултате, тако да се данас нерад из обичног санаторијског режима све више изоставља и замењује радом болесника и за време самог њиховог лечења. Рад је, дакле, постао прави лек а не само средство. Радом за рад. Увођењем рада у санаторијски режим постигло се, сасвим неочекивано, двоје: скраћење и појевтињавање санаторијског лечења, а ово, опет, повукло је као последицу: већу приступачност и бољи глас санаторија. Појевтињавање санаторијског лечења, немам потребе, мислим, нарочито истицати, долази, прво, од самог скраћивања санаторијског лечења, и друго, што болесници радом привређују често толико да могу сами плаћати све или бар један део трошка за своје лечење. Многе санаторије су противне раду болесника из појмљивих разлога. Затим је дошао светски рат, који нас је научио многим корисним стварима, између осталих и овим: да за успешно лечење туберкулозних болесника није потребно да они живе по планинама, у' луксузним зградама, и да се кљукају бираним и скупим јелима, већ да се све то може постићи и по шумовитим

равницама, у скромним али удобним зградама, по потреби и у дрвеним к^ћама, баракама, па и под шаторима а храном простом само, наравно, у довољној количини. Најзад, појавила се општа економска криза која је цео наш живот изменила и упростила, тако да је и санаторијум, „вилински дворац", морао напустити своју „зачарану горску атмосферу" и сићи доле, међу обичне смртне, у равницу и претворити се у колонију или село за туберкулозне. Колоније или села за туберкулозне. Туберкулозне колоније или села су скоро нове установе у којима се туберкулозни болесници лече, иако потпуно рационално, на најпростији и најјевтинији начин. Сем тога, колоније и села, с обзиром на њихове мале инвестиционе и режијске трошкове, могу да приме на лечење не само већи број болесника него по цени одговарајући санаторијум, већ и породице појединих болесника, што је за морал болесника и за профилаксу здравих од врло велике користи; а то, међутим, обичан санаторијум, ма како он простран и добро уређен био, не би могао да чини. Доиста, за једне исте паре може се подићи и уредити једно село за несразмерно већи број болесника, него што би могао примити један санаторијум саграђен за исте паре. Јевтиноћа ових установа долази из више разлога. Први разлог је само место једног и другог. Док се за санаторије траже обично брдовити и иланкнски предели, где је све скупље, дотле су за колоније и села погодне равнице или уопште плодни предели, а могу бити и у околини градова, што би само још више појевтинило њихову режију, под једним условом, наравно, да је земљиште пространо, узвишено, оцедно, здраво и нешто заклоњено од ветрова шумом или неким малим брдом. Други разлог јевтиноће су зграде. Санаторијске зграде су обично велике, великолепне и простране грађевине, док колонијалне, сеоске зграде, напротив, могу бити од најпростије конструкције, наравно с хигијенским уређајем. Само главна зграда, зграда за болницу и администрацију, треба и мора да буде солидно зидана, док остале — станови за радне болеснике и особље, радионице и др. могу бити или од дрвета или кога другог јевтиног материјала. И инвестиције за водовод и канализацију биле би вероватно овде мање него у једном санаторијуму. Трећи и главни разлог јевтиноће ових установа јесте њихова мала режија. Ова мала режија долази, прво сд упрошћене админи; страције, а друго и поглавито, отуда што болесници у колонији за време лечења раде своје занате или друге послове тако да они зарадом могу да плаћају сами цео или бар један део трошкова око свог лечења и на тај