Opštinske novine

692

Београдске општинске новине

би изишао из лечилишта неспособнији за свој рад него када је у шега улазио. 7) Најзад, рад у колонијама има још за циљ, прво, да болесника оспособи да може сам плаћати трошкове за своје лечење што би га, поред осталога, ослободило тешких брига и мисли да је некоме на терету и, друго, да се да прилика појединим болесницима да нешто и заштеде како би при изласку из лечилишта могли, за време док не нађу запослења, да издржавају себе и своју породицу. Ово је у главним контурама слика једне колоније за туберкулозне или простије једног туберкулозног села које данас све више осваја земљишта у борби против туберкулозе, јер је установа јевтина, практична и може да функционише и са најмањим бројем болесника. Да ли је Београду потребна борба против туберкулозе и које би, за извођење ове борбе, било најподесније оруђе? Наш Београд има три разна лица, од којих свако за себе својим особинама нема такмаца. Прво лице Београда је бели, окречени, дивног положаја, широких улица и величанствених палата Београд. То је наш, свуда већ познати, лепи Београд којим треба да се поносимо. Друго лице Београда је Београд град иза дивних фасада великих београдских зграда, тј. мрачних, тесних и влажних соба, нечистих дворишта, блатњавих и прашљивих уличица. То је прљави Београд, кога треба да се стидимо. Најзад, треће лице Београда је туберкулозни Београд, због кога треба ми сви да се забринемо. Доиста, Београд је најтуберкулознија престоница у Европи; у њему умире од туберкулозе свако треће лице или просечно по три лица дневно, што за годину дана износи од прилике 900 до 1000 жртава само од туберкулозе или 300 на 100.000 становника. То је много. Што се пак броја оболелих од туберкулозе тиче, он би, према свима околностима и вероватноћама за Београд, износио најмање 20 пута више или око 20.000, што би значило да у свакој другој кући Београда има по један туберкулозни болесник. За Београд би се, према томе, могло рећи да ј'е једна велика болница за туберкулозне, с једном разликом, ипак, што врло велики број туберкулозних болесника нема у њој ни своје засебне постеље, а камо ли засебне одаје. Економска привредна штета коју Београђани трпе од туберкулозе износила би око 65.000.000 динара годишње или, од прилике, 250 а можда и нешто више динара, од главе становника Београда. То је, истина, у кратким потезима слика београдске туберкулозе, али је слика ипак врло јасна да је Београд један јако туберкулозни град и да је крајње време да се против ове наше туберкулозе непгго озбиљно предузме. А да ли је већ нешто учињено у томе правцу? Врло мало. Још пре 28 год. основано је друштво за сузбијање туберкулозе у Београду, а после рата ово је друштво претворено у Лигу против туберкулозе. 1921 год. отворен је у Београду први први је био и у целој нашој држави — Антитуберкулозни диспансер, а 10 година доцније и други; први је државна а други општинска установа. Лига против туберкулозе и оба диспансера ,сви створени, узгред речено, мојом иницијативом, учинили су а чине и данас још неоцењене користи Београђанима у погледу предохране од туберкулозе. Само њима има се приписати у заслугу што су Београђани данас боље обавештени о овој болести и од ње се боље чувају, па и лече. Статистика тврди, заиста, да се оболење и смртност од туберкулозе у Београду лагано, истина, али поступно смањују. А како се лече Београђани од туберкулозе? Имућни и осигурана лица доста дооро, по санаторијама и другим климатским местима, а сиромашни и средњег стања лица, интелектуалци и др., како ко може, али готово никако. Зашто? Зато што им недостају за то потребна средства, оруђа, инструменти. Другим речима, недостају постеље за туберкулозне. Ми смо, заиста, видели да је за правилно лечење туберкулозних болесника потребно, поред осталога, да сваки болесник има своју гасебну постељу. А имају ли их туберкулозни Београђани? Богати можда, сиромашни не. • Све до 1910 год. туберкулозни болесници по болницама у нашој држави лежали су заједно у истој соби, а кадкад и у истој постељи с другим болесницима, и тек тада испословао сам код надлежних власти одобрење да се туберкулозни болесници у Општој државној болници одвоје, први пут код нас, у засебно одељење. И данас још, можда, није се много изменило код нас по болницама. 1912 год. отворена је у Београду прва болница за туберкулозне ,која је била прва и у целој нашој држави. Ову је болницу подигла, на мој предлог, Општина града Београда и свечано предала нашој држави на слободно руковање. Нажалост, после рата и Министарство здравља враћа ову болницу Општини да би је ова затим предала Медицинском факултету за школу. 1932 год. држава је,' опет на моју интервенцију, подигла у Београду једну великолепну болницу-санаторијум са 200 постеља за туберкулозне болеснике и то не, одмах додајем, за болеснике само из Београда већ и из других крајева наше домовине. На тај начин, место 900 постеља, како захтева правило; туберкулозни Београђани могу се користити само ,,мр-