Opštinske novine

728

Београдске олштинске новине

Командант најзад поче да изговара и друге речи: — Зар то да ми се деси, говорите! Кога ћемо сада, шта ћемо! Говорите! Шта је ово? — опет је ионављао, дизао писмо и хватао се за главу. — Ја видим шта ће бити — настави утучено: пропаст је сигурна! Ево ја је видим, као што видим овај дан да долази: кад будем саопштио господину Министру да немам пилота за утакмицу, он ће ми рећи: — ,,па купи и ти своје прње па се губи. Хајд' нећу да чујем. Изгубио ти се пилот, губи се и ти"... — Ах, Перић, Перић... А моја очекивања, наде, а општи бламаж... а мој углед, — а... Шта ће рећи престоница, јавност, наши, странци? Ах, Пе... Свима дође жао команданта. Он, маколико да је био ситничар, волео чист круг и терао дисциплину, био понекад, неправичан, ипак је био стари, ратни летач, и држао је силно до престижа свога пука и лежали су му дубоко у срцу понос и слава авијације. Како је био сада утучен! Ко зна, да је био нешто млађи, можда би он сам сео у аероплан, па јурећи балончиће или их оборио највише, или би ударио са аеропланом тачно у кулу испред трибине, па куд пукло! Што се дан више ближио, што се беласало отуд са Саве, он је бивао све блеђи, све узбуђенији. — Кога ћемо? Шта ћемо... шта је ово? У крајњем моменту после свих исцрпних предлога и дискусија, команданту приђе мајор Николић и поче нешто да му говори. — Послушајте мене једном и ако ме никада нисте слушали, рече му он. Командант му се окрете изгубљеног израза: — Шта? — упита скоро презриво. — Узмите Кнапа! Нећете се покајати, а ја сам убеђен, не — мало је то „убеђен" — ја дајем своју главу да ће он или поломити аероплан, или убити себе, или пролетети кроз земљу... или однети победу! Дајем главу. Буде ли друкчије — и ја ћу се изгубити за Перићем. Али пазите што вам кажем: тај човек ће нас спасти! Командант се колебао. Стално је мицао уснама, говорио нешто самоме себи; и мрдао рукама, одмахивао као да некога одгони од себе, као да самом себи нешто доказује, а онда су одмахивања постајала блажија. Па ће наједном упитати мајора Николића: — А да ли би хтео Кнап? — Оставите ви то мени. И Николић чисто опет скочи. Кад Кнап ступи пред команданта, овај хтеде да га загрли: — Кнапе, јеси ли се решио? Осветлаш ли нам данас образ — позлатићу те. Па увидев да је то мало речено, он се залети да га пољуби, али се предомисли, само га загрли, сетивши се ваљда свих неправди које му беше учинио. — Кнапе! Глас му је дрхтао — не знам

шта да ти кажем... али ти видиш. Хоћеш ли моћи? Заборави све, ми смо пренаглили. А осветлаш ли нам образ... онда... ја не знам — ја ћу... побећи. Јест — скочи он од те мисли — осветлаш ли нам образ нама и нацији, значиће ја сам био крив, ја ћу побећи као главни кривац пред тобом и пред свима, као ово сад што побеже наш фаворит Рубац. Тако ће бити. Ајде сад'... Ја јављам нашим старешинама; нашао сам југословенског аса! ХКИ И освану 21 мај, дан цара Константина и царице Јелене, дан смрти заслужних хришћанских владара. Ко би рекао, да ће се на њихов дан, двадесет векова после, овако борити људи за ваздушно царство, за небо! Они су се борили за небеско и умрли за њега, а данас, двадесет векова после, или четрдесет покољења за њима, Кнап ће показати шта све чине људи освајајући плаво ваздушно царство. Да! Четрдесето колено цара Константина... Маса преплави спремљене трибине, нагрну као бујица реке и широким млазом уђе на подијум кад се отворише аеродромска врата. За непуних пола сата слеже се око педесет хиљада људи. Сви су дошли устрептала срца, радознали, дрхтави од очекивања, на:дражени, жедни узбуђења. Као оне гомиле за римског царства, пред циркуском арзном... Штампа је дала огроман импулс, загрејала их и наелектрисала; сваки кутић душе она је постепено распиривала и обећавала узбуђење, узбуђење... „Састаће се данас на нашем тлу десет нација, престављених са по једним изабраником, најбољим међу најбољима, кога шаљу милиони; састаће се да покажу шта ко вреди... Ми не треба да страхујемо. Дођите да преживите дан који ће вам остати незаборавним; ваздушна борба асова над асовима прожимаће вас целог, ви ћете узбудљиво дрхтати за све време борбе држећи уздигнуту главу... Дођите, да као припадник нације, коју љубите свим срцем, наше прослављене нације, коју су духом уздизали још наши прадедови — да присуствујете нашем слављу... Југословени! Наше вас плаво небо зове!..." Под сјајном светлошћу мајскога дана, маса се тискала, заузела места и већ се смиривала, претварала у очекивање. Одвојена кордоном од летилишта где су били постројени аероплани наши и страни, она је жудно погледала на њих: кад ће узлетети? Музика их је забављала и њени су звуци изумирали негде у плаветнилу. На десној страни стадиона, који се угибао под тежином, беше уздигнут велики стуб као сахат кула, са жиријем и спикером који ће мегафоном објављивати ред поласка такмичара и резултате. Код њих је била телефонска веза са местом одакле ће се, са друге стране летилишта, пуштати балончићи. У душама свих било је неко свечано, изванредно расположење измамљено пролећем, сунцем, надама и нејасним, веома немирним о-