Opštinske novine

7

Пилот-потпоручник Кнап брани Беог рад

727

Сви су га загледали, и који су га знали и који нису, и сви су налазили за потребно да м у упуте по коју реч охрабрења, жеље за успехом и да нагласе: ми се надамо, нећете им дати ока да отворе... Сви веле — победићете! Он се поче осећати необично, на махове врло слабим, да га је зној обливао. Чинило му се да неће умети ни пилотирати честито, а камо ли борити се са таквим алама као што су ови. Кад помисли само на моменат поласка у борбу, њему просто још сада рука малакше... „да ли ћу умети и пилотирати" — шапуташе он, — „да ми се не деси да се још при узлетању преврнем... Ево, сада на пример — ако ми ареоплан бежи у десно нисам начисто: да ли треба додати леву или десну ногу..." Дођоше новинари да га фотографишу, доведе их командант, и опет падоше ласкаве речи. А он је био као у бунилу. Какве му све мисли не излажаху пред очи! Ниједна да га ободри, улије снаге, повећа решеност, већ све некакве... што убијаше веру, бркаше и оно основно знање без којега се није могло ни замислити летење. Усред те вреве и буке што му се чинило да је врило око њега, њему наједном паде на памет: боље и не ићи! По сто пута боље. Боље часно и на време се повући, кад ти ево и сад ноге дрхте, боље сачувати... и себе и свој глас и држави престиж и не дозволити бламаж... боље, али како сад отступити?... Па разболети се, као да му неко прискочи у помоћ (и он од тога одмах осети олакшање), разболети се и отказати. — Ох како би то било дивно, не бити сад у овој кожи... ко те је терао да се истичеш!... Нова мисао поче се тискати по његовом мозгу, страшна, али једино спасоносна. Остадоше само још два дана, петак и субота, а за недељу маса се већ унапред тискала око стадиона, споља, да осмотри места. Сунце је сјало као за инат, дивно, блиставо. Недеља је морала осванути прекрасно светла, то су четрнаест милиона Југословена желели! Перића поче сасвим издавати снага и самопоуздање. — „Побегни, човече, док је време — шапуташе сам себи — мањи је то бламаж него срамота ако не обориш ниједан балон. Разболи се, а то се може свакоме десити. Замисли да те заиста заболи... рецимо глава? Разумљиво... дакле — побегни!" Њему случајно паде поглед на једне новлне из тих дана у којима писаше: „Наша нада, наша узданица, наша млада авиација, слави у недељу своје славље! Напред ко је Југословен, дођите, потеците, сви листом, да својим откуцајима срца ободрите онога што се за нас бори, нашег дичног капетана Перића, лист наше горе, дете наше крви — да нас достојно престави! Скупите се, наш понос је тамо, вије се југословенска застава, гордо лепрша, а наш оро брани наше плаво небо... Напред,

Југословени! Твоји синови ће ти осветлати образ и овога пута!"... Рубац се пресамити. — А ако не осветлам? — прохуја му у ушима. — Шта снда? Боље теби, друже, да не излазиш! Ова мисао му се силно провлачила вијугама. — Остани у сенци ове сл зе, боље него да обрукаш себе и своју нацију сутрадан... Вала, шта ми је ово требало? Колико бих дао — јадиковао је он искрено — да сам сад само миран посматрач, спокојан и безбрижан... да очекујем славље нације као и ови други — од другога. Па лепо да читам новине! И ја бих се искрено радовао. Али овако"... Паде задња ноћ, освојише звезде, Перић се све више узбуђивао; сад није више било излаза — ни тамо ни тамо. Немађаше куд... ...Али као гром из ведра неба погоди команданта писмо које му донесе војник у ноћи, писмо од Перића да се разболео и отказује утакмицу. „Не могу, па ма шта било са мном".., писао је у очајању. Он се реши да тајно отпутује те ноћи, чим отпосла писмо; остави за собом узбуну, понор... а он пред њим силом затвори очи — и крете. Побеже као испред ватре, а чврсто се реши да се не врати све док се та брука не заборави, а дотле ће прележати у војној болници. * Ноћ се губила, а појављивао се дан баш онако сјајан и трептав као пгго се и очекивао. Просијавао је мај, празник пролећа, сунца и новога живота. Све се будило и дизало главу према сунцу, и као змија што се пропиње на репу да буде виша, тако су се и људи напајали новога сунца издижући главз у висине. У ноћи се одигра читава бура на аеродрому; стадиони су чекали спремни, милиони су заспали са задњом мишљу: сутрашњи узбудљиви митинг!... Странци су стрепели за исход бојећи се за своје постигнуте резултате, — све је чекало да се дигне ноћ, а југословенског аса није било. Перић је отишао, а нови?. — Шта ово би? питао се у чуду командант. — Шта је ово? — само је ту реч понављао, кад му у ноћи војник донесе писмо и кад га беше прочитао. — Питам те: шта је ово? — грмео је на војника, још полу-бунован, а војник само слегао раменима. Онда командант искупи све своје, рано, још од зоре нигде није било помена, па ходајући нервозно наједном стаде пред њих и понови само оне речи које је једино могао да изговара: — Питам вас: шта је ово? Шта је? а дизао је писмо у вис. — Одговарајте! Па и не сачекав одговор, продужавао је да корача. Сви су га гледали ћутећи.