Opštinske novine

Дан мртвих

833

цвећа које су овамо донеле. Све је то било и лепо и тужно. Новембар, име овог месеца узео је Р1аиБе1"1 за назив свог романа који почиње тужном евокацијом јесени. Сећам се једног издања на чијем се корицама види жена с муфом, по ком и по целој њеној фигури пада прво иње. Новембар, много опевани месец, опеванији и описанији него ли и сам мај! Овогодишњи пети дан тог месеца освануо је без кише. Дан је дошао ка свет у лепој гримизној боји која много обећава. Дувао је ветар. На гробљу се то осећало још јаче него у граду, због дрвећа и лишћа које је ветар откидао и ковитлао по алејама. Колико су трамвајска кола била испуњена мирисом свеже покиданог цвећа, толико је овде сав простор био испуњен мирисом тамјана, који се дизао из многобројних кадионица и ишао право у небо. Пада на памет мисао: зашто је само православна црква међу хришћанским црквама у толикој мери задржала тамјан, дар мага Божанском Детету?... Има овај мирис у себи нешто дубоко продируће, нешто што сећа на Витлејем, на божићне песме, светле звездане зимске ноћи. Неоплатонски писац филозоф Јамблих писао је да су се стари богови хранили димом од жртава? Тамјан је царица од Сабе донела Соломону. Библиска прича о жртви Кајина и Авеља истиче, како се дим с Авељеве жртве дизао високо у небо, јер је та жртва била богу угодна, дим Кајинове жртве вукао се по земљи... У хришћанству учење о жртви своди се на мисао једне свеискупљујуће жртве Христове. Тамјан је симбол духовне жртве — молитве. У том је смисао старе, дивне хришћанске молитве која се пева на дане великог поста: „Да исправитсја молитва моја, јако кадило, перед Тобоју" Нек се моја молитва диже к Теби као дим из кадионице... Свештеници су у својим црним хаљинама с епитрахиљем и кадионицама ишли од гроба до гроба, говорили речи молитве које је ветар носио, као и лишће, уздуж и попреко алеја, око споменика и скромних гробова. Као контраст целој овој слици и овом штимунгу, изненађивао је стари словенски обичај тризне. На великим и малим гробовима, сиромашни и богати, једни седећи на самом гробу, други седећи на клупама нарочито постављеним у исто време кад и сами споменици — јели су и пили подушје. Разговор се уз то водио интиман, обичан. Грожђе, млада прасетина, ћурке, торте, ситни колачи, слатка пића, ракија — свега је тога било богато и у изобиљу. Код сиромашнијих мање, једноставније: лицитерска срца, скромно припремљено жито, сухо и печено месо, свеже печене погаче. Велика разноликост београдског гробља на први час збуњује, оријентација не изгледа тако лака. Сви већи гробови, старији споменици, налазе се десно и лево од главне улазне алеје, али су и сувише уско збијени један до другога тако да их је тешко издвајати, поје-

диначно проматрати. Тек по који гроб има више места, или то бар тако изгледа благодарећи њиховом фронталном положају према главним и попречним алејама. То је штета, јер не само да овде има ванредно лепих гробова, већ се ту налазе и гробови многих наших великана, истакнутих људи: песника, књижевника, заслужних националних и културних радника. До већег индивидуалног изражаја долазе гробови који се налазе на крајњој десни-

..Задушнице", уљена слииа, уметнички рад ак. сликара Бете Вукановић (слика се налази у Парламенту). ци. Ту је уза зид положен основ аркадама, ту су у новој широкој алеји споменици великих димензија рађени тако да сами по себи претстављају читав мали иметак. Такав је нарочито велики гроб сав из белог мермера див. ген. Душана М. Марковића — 1879—1935 — пред којим су посетиоци гробља и овај дан застајали привучени естетиком његових облика и општег изгледа, а вероватно и тужном историјом коју су један другом препричавали, а коју овај гроб крије, јер је у њему сахрањена и једна млада девојка, генералова ћерка, која је прерано отишла с овог света. Под аркадама су: Миленко Веснић, Никола Пашић, Воја Маринковић, Васиљ Грђић. Ту је и гроб инж*. Велисава Вуловића, на ком је нарочито означено да је покојник био претседник Општине београдске, као и Михајла Марјановића, такођер бив. претседника Општине београдске. Недалеко је и гроб Петра Кочића, и, опет сав у белом мермеру, гроб генерала Милоша Васића, песника Милана Кујунџиђа-Абердара. За кратко време колико имена!... Ходајући овуда и гледајући ове гробове излазе пред очи догађаји чији су носиоци били људи који овде почивају. Скоро сва нововека историја испреда се тако и евоцира у сећању. Уздижући се као неки велики симбол, усред овог дела занимљивог и чудног београдског гробља налази се високи, из црног мермера спомен-гроб народног великана, великог српског добротвора Илије Коларца. Споменик је на чистини. Ветар око њега слободно облеће. На овај дан мртвих ветар је непрестано у подножје споменика додавао лист по лист доносећи лишће с разних делова гробља, с разног дрвећа које овде расте. Долази 5