Opštinske novine

т

Београдске општинске новине

на памет идеја да су се мртви са свих разних делова гробља договорили да оките овај гроб и узели ветар као свог посредника. А тако би било лепо да је и кој.а школа овамо дошла. Ђаци би на овом гробљу могли много шта да науче, па и 1на Коларчевом гробу. У првом реду како се воли свој народ и како се племенито за њ умире. Испод имена великог добротвора и имена његове жене (Илија Коларац, 1798—1878, и супруга му Анђелка) уклесане су ове дубоко значајне речи: ,,Они су целог свог века текли и чували да оставе спомен свом народу.'' Уз ове речи, које се односе на саме покојнике, на горњем делу споменика уклесане су речи општег симболичног значаја: „Гробови су вечне жизни двери, кроз њих мора свак смртни да прође, благо оном ко у чистој вери из овога у нов живот пође.'' Пуне су значења за личност овог великог дародазца народа српског и речи које су уклесане с друге стране гроба: „Ја желим да моје наредбе остану нетроњене док је српства у Србији. Остављам аманет ученим патриотима Србима, који ће одборници бивати, да ово очувају кроз сва времена, како ће народ српски највише користи имати." Речи су узете из Коларчева тестамента којим је основан један фонд за књижевност, други за универзитет. „Благословен Господ Бог наш. ." ветар доноси речи молитве са суседног гроба као и дим тамјана из кадионице. Благо народу док има и оваквих људи који о њему и после смрти мисле. Мирна мора бити Коларчева душа на оном свету. Преко пута Коларчева гроба гроб великог југословенског војсковође из последњих ратова за Слободу и Јединство — Живојина Мишића (1855—1921). Гроб је од сивог мермера с војводином бистом у бронзи. Поред њега у стојећем ставу „Победа" с палмовом гранчицом у руци. На дан мртвих жалосна врба која уза њ расте, као мати самохрано дете косом, прекривала га је својим још увек зеленим, нежно савитљивим гранама. Недалеко овог гроба, гроб је великог државника Лазе Пачу (1853—1915), а мало даље гроб генерала Павла Јуришића-Штрума (1848—1932), Милорада Драшковића (1875—1921) с великим анђелом, уметничко дело ак. вајара Томе Росандића. Маколико дуга била шетња по гробљу, она не умара. Гробље је сваком приступачна књига пуна емоција из које се чита прошлост народа, она говори јасно и отворено о толико људских јада којима је на земљи било кад и било под којим условима тешко наћи лека. У овом истом делу гробља, али на месту где се већ гробље згушћава, налази се споменик у облику пирамиде. Сив. То је спомен-гроб јединца сина великог писца Београда, погинула за славу и част отаџбине у Светском рату. Киплинг је заволео Француску, јер му је син

пао за слободу на њеним пољанама. Свом болу он је нашао уметнички израз у својој ратној поезији, нарочито поеми ,,Тће СћИЈгеп", а још пре тога у тајанственој, пуној бола причи ,,Тћеу" у којој је поводом смрти сзоје мале ћерчице описао родитеље који узалуд ослушкују корак и глас своје деце, који више никад не ће чути. У супротности с овим, истина дубоким и потресним начином изражавања родитељске боли, чини нам се још потреснији суздржљиви начин нашег књижевника. Сав његов бол сажет је и скривен у дубоко дирљивим речима уклесаним на овом споменику: „Кућа Бранислава Нушића"... Врата су била широм растворена. Унутра цвеће, свилене траке, ваза с младићевом сликом... Виз-а-ви овог гроба налази се скроман, али пун неког нарочитог штимунга гроб Стевана Мокрањца. Споменик је из сивог камена са скромним, али укусним рељефом дечака који свира. Враћајући се натраг главном алејом овог дела гробља долази се до гроба генерала Михајла В. Ковачевића, који је 5-Х-1925 године погинуо у Штипу. Једна близу друге налазе се овде и две капелице. У првој је сахрањен Коста Н. Христић - ЗОТУ-1852 - б-Ш-1924. Испод његовог имена пише: бив. министар и краљевски посланик — ,,Стари Београђанин ". У истој је капелици сахрањена и Лепосава К. Христић (11—1-1864—24-ХП1924). Мало даље налази се капелица Велимира Михајила Теодоровића (8У-1849—31-1-1898), такођер великог добротвора свог народа. Много је још гробова на овом месту, који значе врло много, јер у њима почивају смртни остаци оних који су оставили светло име међу људима. Тешко се растати с њима,, нзрочито у овакве дане. Варош, која с ове стране окружује гробље, тако се уско над њим надавила да се поред свег великог броја гробова осећа живот, његово пулсирање, његов ритам. Нови део гробља протеже се тамо даље од споменика Браниоцима Београда и уз дунавску падину. Идући главном уздужном, а затим главном попречном алејом (рач,унајући од улаза) долази се до једног великог споменика поред ког ће једва ко проћи а да се не заустави, који изненађује и својим димензијама и црним мермером из ког је исклесан. На постољу бронзана биста једне девојчице, поред ње у природној величини фигура анђела, виле која стоји, а у мермеру уклесане речи: ,,Мара" и година дечјег рођења и смрти: „1917—1924". Дакле, јадно дете живело је свега седам година. Отишло је са земље чисто као анђео. Ова вила што поред њега стоји, место да му је у животу разигравала нежну и упечатителну машту, она му прича на небу, далеко од земље и света и оних којима је његов одлазак задао толико бола. На другој страни гроба пише: „Својој премилој Мари мама и папе", а испод тога, сасвим при дну, име родитеља. Пред оваквим гробом као да се инспирисао романтични руски песник Лер-