Opštinske novine

^ОУУ -з ^вГВЕ) ј •-

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 889

венска академска омладина хрватског свеучилишта у Загребу (24 јануара 1918), народна скупштина у Замету (Истра) 7 априла 1918; грађанство града Задра и околине (3. марта 1918) захтевајући „потпуно и безувјетно провођење начела самоодређења народа као једини услов живота и слободног развитка јединственог народа Словенаца, Хрвата и Срба и изражавајући Југословенском клубу у Бечу захвалност што је изнео на јавност нечувена недела почињена на нашем народу од почетка овога рата"; далматинских заступника (Хрвата и Срба) на сабору и на царевинском већу, који на састанку у Задру (13 и 14 априла 1918) изјављују „да су једнодушни и солидарни са деловањем Југословенског клуба у Бечу у погледу уједињења Словенаца, Хрвата и Срба у једно самостално државно тело, те Ке га у раду за остварење тога циља свим силама подупирати". Крфска декларација, склопљена између српске владе и југословенског одбора на Крфу 7 (20) јула 1917 године, учинила је силан утисак на југословенски народ у Аустро-Угарској. Под утицајем идеја у Крфској декларацији одржан је у Загребу 17 фебруара (3 марта) 1918 састанак виђених политичара из Хрватске и Славоније, Словеначке, Босне и Херцеговине, Далмације, Истре и Међумурја. После расправе о општем политичком и народном положају сакупљени претставници нашега народа сложили су се у томе ,,да је нужна концентрација свих странака и група, које, стојећи на стан-овишту народнога јединства те ослањајуКи се о начело народног самоодређења, траже своју народну независност и на демократским темељима уређену државу Словенаца, Хрвата и Срба". На овом збору решено је, да се приступи и оснивању Народнога већа. После овога и у другим покрајинама образовале су се народне организације: у Далмацији (19 јуна), у хрватском приморју и у Истри (1 јула), у Словеначкој (3 августа) и у Босни и Херцеговини (7 септембра 1918 год.). У исто време почеше побуне у појединим гарнизонима, а у Боки Которској дође до озбиљне побуне морнарице. Последице Крфске декларације и мартовске декларације хрватских, словеначких и српских политичара у Загребу, покушали су да омету аустро-угарски меродавни чиниоци. Да би се уверио о народном расположењу, а у споразуму с царем и краљем Карлом, пропутовао је, у првој половини септембра 1918 године, кроз Хрватску, Далмацију и Босну гроф Стеван Тиса, бивши претседник мађарске владе. То је дало повода да босански Срби и Хрвати упуте 20 септембра 1918 грофу Тиси један меморандум, где су изнели бедно стање у коме се налази Босна, као и све оне ужасе и прогоне који су у њој вршени за време рата. Видећи народно расположење, а увиђајући економску неиздржљивост за даље вођење рата, аустро-угарска влада упутила је 14 септембра 1918 године владама Антанте и неутралних држава ноту, којом се позивају да пошљу делега-

те на састанак и споразум како би се што пре завршио рат и поставили основи за ново стање у Европи. На тај позив одговорили су заједнички 24 септембра претставници Хрвата, Словенаца и Срба: за Народни свет у Словенији и Истри д-р Корошец, за Народну организацију у Далмацији д-р Булат, за Старчевићеву странку права д-р А. Павелић, за Хрватску пучку сељачку странку Стјепан Радић, за Српску народну радикалну странку д-р Ђорђе Красојевић, претставници социјално-демократске странке у Хрватској и Славонији и најзад претставници ванстраначких група, изјављујуКи да „аустро-угарска влада може говорити само у име оних двају народа, који у Аустро-Угарској господују, те према томе мировна начела, која би аустро-угарска влада била у могућности изнети пред претставнике зараћених држава, никако не могу одговарати потребама потлачених народа монархије". Баш тих дана српска војска пробила је солунски фронт и у нечувеном налету надирала ка Сави и Дунаву. Ово је утицало на даљу акцију југословенских политичара и свих народних организација у Аустро-Угарској, сем франковачких, и тога ради одржан је, 5 и 6 октобра у Загребу, састанак ради оснивања Народнога већа Словенаца, Хрвата и Срба. Сада је у Народно веће ушла и хрватско-српска коалиција. Основни заједнички програм Народног већа био је: уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у народну слободну и независну државу Словенаца, Хрвата и Срба, уређену на демократским начелима. У Народно веће ушли су претставници ових покрајина: Словеначке, Истре, Далмације, Хрватске и Славоније, Босне и Херцеговине, Војводине. Изабран је и Средишни одбор и претседништво Народнога ве-Ка у коме су били: претседник д-р Антон Корошец, потпретседници: Светозар Прибићевић и д-р Анте Павелић, тајници: д-р Мата Дринковић, д-р Срђан Будисављевић и д-р Иван Лоркови-К. После тога Народно веће је упутило позив народу, да се свуда организују локални одбори Народнога већа, како би се заштитила личност и имовина свих држављана без разлике. УвиђајуКи озбиљност ситуације, Аустрија је почела попуштати. Цар Карло упутио је манифест савезничким и неуралним државама 16 октобра у коме изјављује, да Аустрија има, према вољи својих народа, да постане савезна држава, у којој свако племе на својој територији ствара своју властиту државну заједницу, али нова изградња положаја ни на који начин неће дирати у целокупност земаља угарске круне. У својој декларацији од 19 октобра, којом Народно веКе објављује да преузима у своје руке во■ђење народне политике, оно „отклања (одбија) основу решења нашега народног питања, садржавану у аустриском царском манифесту од 16 октобра, а исто тако и сваки други будуКи предлог, који би ишао за тим, да се наше народно питање реши делимично и да му се одузме његов међународни значај." На манифест цара Карла дошао је и Вил-