Opštinske novine

880

Београдске општинске новине

присајединила своју бра-Ку из старе српске државе и заузела некадашње српске престонице: Скопље и Призрен. Овај је рат показао и велику националну снагу српскога народа и легендарну храброст српске војске. Србија је постала Пијемонат јужних Словена. Углед Србије у очима Срба, Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске Монархије необично је порастао. Сви су он^ били уверени, да је Србија сада добила толико снаге и вредности да је постала чинилац о коме се мора водити рачуна у целом свету. У вези с овим тиме је њихов положај у Аустро-Угарској Монархији постао јачи, јер су они сада добили мо^ан ослонац у уве^аној Србији. Али тај престиж Србије Аустрија није могла допустити. Она је изазвала и отпочела рат са Србијом, који је одмах постао светским ратом. У њему је, после огромних жртава и невоља, изведено ослобођење свих јужних Словена и уједињење у једну државу. ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ ЗА ВРЕМЕ РАТА СРБИЈЕ С АУСТРИЈОМ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ОДБОР — КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА Рат, који је 1914 године отпочео између Србије и Аустро-Угарске, био је наметнути рат и Србија га је морала примити ради одбране своје независности и ради одбране идеје народног ослобођења и уједињења. Према томе овај је рат одмах добио и своје шире, југословенско обележје. Сре^ан свршетак Балканског рата и успеси Србије, који су имали огромног одјека код Срба, Хрвата и Словенаца у Аустријској Монархији, заплашили су Аустрију. Она је сматрала да треба што пре сузбити ове тежње и спречити уједињење својих јужних Словена са Србијом. Али се Аустрија преварила у својим плановима и рачунима. Јужни Словени су разумели шта их чека ако би Аустрија победила у овом рату. Србија је пак сматрала да тај рат мора да реши судбину не само Србије, ве^ и свих јужних Словена. Још у позиву који је Врховни заповедник Престолонаследник Регент Александар упутио српској војсци после првих покушаја аустроугарских трупа да пређу границу, речено је да ће уз Србију бити и други Срби и Југословени ван граница Србије. Значај и домашај овога рата сасвим је јасно изражен у изјави Краљевске владе пред Српском народном скупштином од 24 новембра (7 децембра) 1914 године, која гласи: „Уверена у решеност целога српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога светог огњишта и слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овога великог војевања, које је у тренуцима, кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне бра-Це Срба, Хрвата и Словенаца. Влада ^е се трудити, да буде веран израз те решености народне, и она ^е, верна својим мо-Цним и јуначким савезницима, с поверењем у буду^ност чекати час победе". У духу ове изјаве

Влада је, остављају^и Врховној команди вођење рата на бојном пољу, изводила политичке подухвате који ће допринети да се извојује победа југословенске идеје. Она је примала поједине претставнике нашега народа из Аустро-Угарске Монархије и с њима претресала даљи рад на југословенском уједињењу. У оквир овога рада спада и одржани југослсвенски конгрес у Нишу 23 априла (6 маја) 1915 године под претседништвом књижевника Ива Ћипика, Далматинца, на коме су учествовали многи Срби, Хрвати и Словенци из АустроУгарске Монархије, који су се у Србији налазили било као емигранти било као ратни заробљеници. У резолуцији, донетој на том конгресу, они изјављују „потпуно и нераздруживо народно јединство Срба, Хрвата и Словенаца, не само као безувјетну претпоставку за бољу будућност, ве-К такође као аксиом етнографски и генетски, који мора да се оствари исто тако политички, као што је ве1п остварен морално и душевно". Кад је српска војска, после повлачења испред надмоћнијег непријатеља, дошла на Крф, Влада Краљевине Србије, поред старања за опорављење и реорганизацију српске војске, продужила је свој рад у правцу југословенског јединства. На томе је радила и преко својих опуномо^ених претставника код савезничких држава, као и путем личнога додира Престолонаследника Александра и појединих претставника српске владе са државницима у савезничким државама. За време боравка Престолонаследника Александра у Лондону, почетком априла 1916 године, поздравила га је једна велика депутација најодличнијих претставника енглеског политичког и културног света. На поздрав архепископа кентербериског и лорд-мера лондонског одговорио је Престолонаследник говором у коме се, између осталога, налазе и ове речи: ,,Ова манифестација толико бројних претставника британског народз биће ми снажна побуда, кад заузмем своје место на челу моје војске уз бок храбрих енглеско-француских чета, да остварим онај идеал, за којим ми већ кроз толико векова тежимо. Тај је идеал уједињење у једну домовину свих Срба, Хрвата и Словенаца, који су један народ с истим традицијама, истим језиком и истим аспирацијама, али их је разделила зла коб". Као и раније у Србији, тако и сада ван Отаџбине, за време бављења српске војске на Крфу, а доцније и на Солунском фронту, Престолонаследник Александар храбрио је своју војску личним примером, као и прогласима и поздравима, које јој је упућивао, нарочито поводом божиЈпних и ускршњих празника, увек истичу^и циљ рата: уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Кад се вратио на Крф са пута по савезничким земљама упутио је Престолонаследник, 7 априла 1916, проглас својој војсци, саопштавајући јој, да су наши савезници вољни да нас у овој великој борби снажно помогну да Србију створимо великом, те да обухвати све Србе и