Opštinske novine

884

Ееоградске општинске новине

везу са чешким, пољским и украјинским клубовима и с њима се споразумео, да на првој седници Парламента даду своје изјаве о своме будукем држању. У име југословенског клуба на седници од 30 маја 1917 дао је изјаву д-р Корошец и она гласи: „Потписани народни заступници, у „Југословенском клубу" удружени, изјављују, да на темељу народнога начела и хрватскога државног права захтевају уједињење свих земаља у Монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално, од свакога господства туђих народа слободно и на демократској подлози основано државно тело, под жезлом Хабзбуршко-Лоренске династије, те ће се са свом снагом заузети за остварење овога захтева свога једног те истог народа. С овим придржајем потписани -Ке учествовати у раду .Парламента". Иако је ова декларација, из опортунитета, признавала Хабзбуршку династију, она је учинила веома неповољан утисак на аустриске државнике. Мајска декларација је била прво звоно за нову акцију и за велики народни покрет, и снажно је одјекнула у свим словеначким, а затим и у свим хрватским и српским крајевима под Аустро-Угарском. За њу су се прво изјасниле вође свих странака у Словеначкој на челу са .љубљанским бискупом д-р Антоном Јегличем, изјављујуКи ,,да будуКност нашега народа је на начелу здружења Словенаца, Хрвата и Срба који живе у нашој монархији". За њу су се изјаснили такође истарски Словенци и Хрвати. Југословенском клубу су стизале сваког дана топле изјаве захвалности. Под утицајем Мајске декларације целу Словеначку обухватио је био тада талас одушевљења за југословенску идеју. Она је изазвала одушевљење и код словеначких жена, које су ишле од села до села и од града до града и прикупиле 200.000 потписа за мајску декларацију. На једном банкету, на коме су учествовали претставници свих словеначких странака, рекао је д-р Корошец: ,,Ми хоКемо своју народну независну државу на темељу слободног самоопредељења целог народа. Ја се не бојим, ни за тренутак се не бојим, да се неће обистинити оно што хо-Кемо..." Да би се идеја декларације унела што дубље у народне масе, организовани су од стране словеначких посланика и странака скупштине и зборови (табори), који су били одлично посе^ени. Један од најважнијих зборова био је у Цељу 4 фебруара 1918 г., који су власти најпре забраниле, *ли су га ипак морале одобрити пред захтевима многобројно и•скупљеног народа. После тога установљен је / Словеначкој 16 августа 1918 год. „Народни свет", одбор од 50 чланова, чији је циљ рад на уједињењу у једну државу Словенаца, Хрвата и Срба из Аустро-Угарске Монархије. Акција Југословенског клуба у бечком парламенту није никако престајала, а нарочито се испољила приликом преговора о закључењу Брест-Литовског мира. Тада је, 31 јануара 1918 године, у име Југословенског клуба д-р Корошец упутио један меморандум, који се завршава

речима: „Зато предлажемо, нека се на преговоре о миру припусте претставници изабрани од аустро-угарских народа, а напосе такође Југословени, у сЕрху уговора о неограниченом самоопредељењу народа у Монархији, које се има потпуно слободно провести са гаранцијама". Пробој солунског фронта и успеси савезничке војске на западном фронту имали су огромнога одјека на словенске народе под аустро-угарском влашћу. На манифест аустрискога цара Карла 3 (16) октобра 1918 године, да Ке дати аутономију словенским народима у АустроУгарској, одговорио је у бечком парламенту д-р Корошец, да је ова мисао већ закаснила, а да ■Це убудуће Југословени сами уређивати своју кућу. Одмах после тога у Загребу су се састали претставници свих странака из Словеначке, Истре, Хрватске и Далмације, Босне и Херцеговине и организовали су Народно веће. За претседника . Народнога ве^а изабран је д-р Антон Корошец. Поред Средишнога одбора Народнога већа у Загребу, основаше се у појединим покрајинама Аустро-Угарске и локална већа с посебним владама. У Љубљани је већ постојао „Народни свет", из кога је сада (31 октобра 1918 г.) образована народна влада, чији је претседник био Јосип Погачник, а поред њега изабрано је још 12 претставника за поједине гране управе у Словеначкој. Тако је стање трајало у Словеначкој све до 1 децембра 1918 године, УЈЕДИЊЕЊЕ ВОЈВОДИНЕ СА СРБИЈОМ Иако је у административном погледу Војводина једним делом припадала Угарској (Банат, Бачка и Барања), а другим делом (Срем) Хрватској, наш народ се у њој осе-Цао као целина и гајио је исте осећаје према братској Србији. Друкчије не би могло ни бити, кад се зна да су ови Срби потомци оних Срба, који су из старе српске државе прешли у ове крајеве. Зато је народна свест у Војводини била веома јака и у њој су одувек чуване традиције Душанове царевине. Аустрија и Мађарска покушаваху да угуше српску народну свест у Војводини на разне начине: нападима на веру, насељавањем Немаца и Ма•ђара међу српска насеља, а затим мађаризацијом путем забране српскога језика. Али све то није помогло. Кад је у Србији почетком деветнаестог века планула прва пушка за ослобођење, Срби у Војводини похиташе да помогну својој бра^и и морално и материјално. Доцније пак, кад су Срби у Војводини, за време мађарске буне, били притешњени од Мађара, Срби из Србије притекоше им у помо^ под Стеваном Книћанином. После доласка краља Петра на престо Србије, Срби у Војводини још више се окренуше Србији, очекујуКи од ње подршке и спаса у борби против мађарског угњетавања. Нарочито су велики успеси српске војске у балканском рату 19; 2 године утицали, да народ у Војводини јавно ис-