Opštinske novine

Прво електрично осветљење у Београду

47

За ово осветљење плаћаће варош динаа 80 000 годишње, али ће се та сума смањити за 2.5 до 20°/о према увећању производње струје електричне уопште. Приватни станови ће плаћати 6 пара Дин. сат за лампу од 16 свећа; 4 паре дин. на сат за лампу од 10 свећа. и 60 пара дин. на сат за лампу од 1000 свећа". То су најпотпунији подаци о техничкогл изгледу наше прве централе из доба њенога иовоја, и због тога су изнети у целини. „С пролећа 1893 године, Београд је добио електрично осветљење. „Електрика се појавила као нова чињеница у преокрету нашег привредног живота. У сваком случају, појава електрике бележи датум у историји нашег привредног и друштвеног г живота уопште, јер претставља истовремено и освит једног новог доба: почетак електрификације у преткумановској Србији... ,,0 пословању прве електричне централе до 1919 године нема скоро никаквих података, јер је била у рукама странаца који су, мењајући се (1903 године је централа прешла у руке Белгиског безименог друштва) и одлазећи, собом однели и своје статистике у колико их је уопште било..." Као што је, дакле, познато, предузеће трамваја и електричног осветљења, које је прешло 1919 године из руку Белгиског безименог друштва у руке Београдске општине, престало је после 14 година да и даље даје Београду електрично осветљење. Наглим развићем и повећањем становништза наше престонице, појавила се потреба за много јачим капацитетом електричне струје; стога је 1933 године цео рад на осветљењу престонице прешао на нову електричну централу ,,Снага и Светлост", са повећаном волтажом... Последњи часови Општинске централе Она прва електрична централа која је отпочела свој рад 1893 године и која је непрекидно радила, и дању и ноћу, пуних 40 година, престала је да осветљава Београд тачно 14 маја 1933 године. Вредно је изнети овом приликом и те последње тренутке рада општинске централе, када су све њене машине биле заустављене и даље осветљење престонице прешло на нову централу „Снага и Светлост".

Особље које је радило у општинској централи ноћу између суботе и недеље, 14 маја 1933 године, добило је наредбу да заустави машине тачно у 4 часа изјутра. Кад је наступио тај последњи тренутак, г. Крстић, шеф одељења парних машина и ложионице, прекинуо је пару, а дежурни инжењер г. Никола Милошевић, пребацио је њен рад на нову централу. Турбина је услед свога залета ишла још скоро петнаест минута, све слабије и слабије док се најзад није сасвим зауставила. И онда је настао један дирљив тренутак у машинском одељењу... Осећајући своје симпатије наспрам ових машина као да су оне биле какво живо биће, које их је кроз дуги низ година хранило и од зла бранило, ложачи Петрушевић и Анђелковић, који су у тој служби још од 1908 године — заплакаше, као да им је неко од најближих умро. А за њима то исто учинише и машинисти Берић и Јуришић, и чувао Копчалић. Ни остали присутни нису могли остати равнодушни. Видећи како плачу они који су се већ били, тако рећи, сродиили са мсшинама, у многогодишњој служби, инжињери 1-.г. Илић и Дуканац, ражалише се и, живо трепући овлажених очију, окретоше главу на доугу страну да то не примете радници. Али они су то приметили, што их је дирнуло још више. И они су под таквим утисцима остали неми и непомични још неко време. А кад су се разишли из машинског одељења електричне централе, онако тужни и невесели, изгледало је као да су се враћали са гробља, где су сахранили свога најмилијег пријатеља... Кад је било 6 часова ујутру, сирена са централе, која је увек у то време будила и поздрављала Београђане, својим снажним свирањем, које се далеко чуло, сада је то исто учинила — последњи пут. Али, овога пута сирена није имала ону редовну, снажну јачину. Остало јој је снаге још само под притиском од 4 атмосФеое. А то је било мало... И тада је пустила од себе тако слаб глас, да се једва могао чути у најближој околини... То је био њен последњи дах!... Дим. Ц. Ђ орђевић