Opštinske novine

Јавне градске библиотеке и њихов значај

103

јанских библиотека које првенствено служе народу. Ми бисмо је, обзиром на ванредну актуелност проблема и за наше прилике, у том светлу хтели промотрити и повући оне закључке који су за нас важни и корисни. Књига садржи онај минимум знања којим мора располагати сваки талијански радник ових библиотека, макар колико био скроман положај који заузима. Руководећи се тим принципом, госпођа је из огромне грађе о књизи и библиотекама одабрала оно што јој је по шеном схватању изгледало најважније и изнела то на начин у ком ое запажа жеља да се, и поред све краткоће, буде што јаснији, да се каже што више и што боље. Одабрана грађа подељена је у два дела, тако да се први у главном односи на књигу као индивидуалну целину, а други део на књигу као саставни део .једне друге веће целиве у коју она као јединица улази, дакле на библиотеке, као и програме, законске прописе, правилнике који важе за ове библиотеке у Италији. Већ од прве стране код писца се запажа оно што јој се никако не може замерити, заљубљеност у престиж Италије на пољу културе књиге. Иако ]е први део чисто стручан — излаже постанак, главне елементе и форме књиге —, очувано богатство свих тих старих књига по талијанским библиотекама, било старих кодекса, рукописних дела, инкунабула, даје јој прилике да се зауставља, да спомене сад једну, сад другу велику талијанску библиотеку — у Фиренци, Риму, Венецији, — и даде израза свом осећају који се преноси као пријатна зараза. Тако, заустављајући се над богатством што га талијанске библиотеке пружају за културу књиге у XIII веку, она вели: ,,1п 1иШ ^иезН сосИсг г1с1опо л-егатеп{е 1е саг1е со1 зопзо сЗе1Ге1егпа БеНегга е 1е т^јаПИе рег^атепе БгШапо пе! 1и1<|оге с!е1Гого". Појава штампе даје јој опет могућност да истакне значај и улогу великих талијанских штампарских центара, улогу и заслуге талијанских штампарија... Али, макар да је ово једна добра особина књиге, јер сваки искрено преживљени занос налази одјек, ипак се мора истаћи да је у целости овај први део и сувише кратак, и сувише збијен и да у нашим приликама и за наше библиотекарске раднике у програму наших будућих курсева на којима ће се они спремати за рад у нашим новим градским библиотекама, он мора бити знатно шири, са много више детаља, са много више полета и сугестивности и у општем начину излагања. Што се тиче другог дела, г-ђи Нофри се мора одати признање, да је ствари одмах поставила на своје место, нарочито тим што је подвукла везу између библиотека и културе истичући то речима: ,,диапс1о Ног18се ип ,г1по\-атеп1о сП зртШ зог^е ипа ђ1ђНо1:еса, сће поп 81 рио сПге зе пе 51а рш Г езропеп1е о 1а саиза". Уз то она сасвим искрено истиче, да Италија која се поноси толиким стаеим и

толиким савременим научним библиотекама тек улази у покрет за оснивање и организовање библиотека типа о ком је овде реч. Спомињући као главну Миланску градску библиотеку и библиотеку у Тооину^ од дечјих — библиотеку у Венецији Марије Пеце Пасколато, она улази у суштину другог дела материје својих курсева посвећујући ту, као и други аутори сличних књига, главну пажњу унутрашњем уређењу библиотеке: набављању књига и критеријима по којима се исто врши, згради, администрацији, инвентарисању, смештају књига, каталозима , али се мора истаћи да је и тај део књиге и сувише збијен и сувише кратак тако да књига у овом облику само онда може корисно послужити у колико је прати и опширније усмено тумачење, или ако се узме као потсетник за опширнију грађу. Место што га у књизи заузима питање дечјих библиотека је сасвим недовољно, а недовољно је разрађена и цела идеолошка страна покрета. Придодати декрети и изводи из талијанског законодавства о библиотекама занимљиви су као посебан тип кодификације. На крају приложена шема програма досад одржаних курсева не може издржати упоређење са шемама програма других земаља, на пр.- Белгије, Данске, Русије, који су изнети у већ споменутој књизи Института за интелектуалну кооперацију при Друштву народа: „Кб1е е! 1огтаИоп с!и Б1БНоШеса1ге." Па ипак књига. Л. Нофри остаје један користан путоказ. Даље изграђивање и проширивање увек је могуће. Ако се сад опет вратимо нашим приликама и нашим потребама, онда се мора истаћи да овај плански рад у другим земљама у великој мери олакшава и утире наше путеве. Један од последњих ко.нгреса Међународног савеза градова био је посвећен градској културии питању библиотека као њиховом главном експоненту. Наше градске библиотеке још су преслабе да саме организују овакве курсеве за наше нове, младе библиотекарске раднике наших градских библиотека, али ту може указати велику помоћ наш национални Савез градова. Под његовим ауторитетом могли би се организовати овакови течајеви и то тим пре што то питање једнако интересује све наше градове. Питање је и сувише важно да би се могло решавати спорадично, од случаја до случаја. Одличних библиотекарских ерудита има у свим нашим градским це.чтрима и они сигурно неће отказати своју помоћ и своју сарадњу. То би у исто време била прилика да се и код нас да потстрека за развој наше националне библиотекарске науке, за публиковање тако потребне стручне и идеолошке литературе на нашем језику која би не само библиотекарском раднику олакшала његове дужности, довела до корисне селекције, већ у исто време и нашу општу културу књиге подигла на ону висину на којој, би она морала стајати. Д-р Марпја Илић-Агапов