Opštinske novine

Пред споменицима Београда

После једне раскошне јесени, пуне боја и светлости, зима је наједном завладала престоницом. Она је прво налетом неодољивог ветра, кошавом, широм отворила вратнице града и кроз њих умарширала триумфално, расипајући своју белину свЈда подједнако — како у центру тако на периферији, како по вишеспратним палатама тако и по приземним, скромним кућама забачених улица. У зимском руху измењен је и темпо престоничког живота. Ношени ветром, засипани пахуљама снежним људи се крећу живље и брже. Уместо оног, под благим јесењим сунцем, лаганог хода, сад дугим артеријама града струји један нови — снажнији и свежији живот. Па ипак, има једна група становника града, који су равнодушни и неми пред том сменом годишњих доба. У распевано пролеће, као у жарко лето, у богату јесен као и сада, под белим покривачем, њихов лик остаје непромењен — увек озарен једнаким осмехом и оплемењен истом мисли. Наићи ћете на њих и препознаћете их, ћутљиве и мирне, расуте по трговима, раскршћима а нарочито парковима престонице, том њиховом омиљеном прибежишту. Ти мирни и ћутљиви житељи, то су споменици — статуе знаменитих људи. Застанимо пред њима и ослушнимо за моменат њихове историје, које тихо, без престанка, шапућу њихова имена, камена уста... Заузети својим свакидашњим бригама, људи пролазе журно крај њих и не слутећи да сваки од тих споменика оличава неку снажну историјску личност, која је, пером или мачем, допринела величини и слави отаџбине. Као што се камен и бронза, од којих су сачињени, опиру и одолевају времену и свим непогодама, тако су вера и идеализам ових људи били непоколебљиви пред овим препрекама и искушењима, које су тешка времена пред њих стављала. Зато увек застанимо, бар за један моменат, пролазећи крај њих, и поклонимо се пред њиховим примером са сећањима захвалности и дивљења. У парку пред Унивезитетом стоји Доситеј Обрадовић у ставу вечног путника који „идућ учи у векове гледа". Он је још у детињству кренуо из свог родног места Чакова на далеки пут сазнања и учења широм културнога света и трудио се да пресади код нас штогод је, на том путу по западу, открио здраво и паметно. Тражио је просвету за на-

род, а владу здравог разума истицао насупрот свим предрасудама и заблудама. За тај идеал непоштедно се борио кроз своје значајне списе, а и практично је радио да га оствари, кад је био прешао у малену Србију, тек што је цукла устаничка пушка за слободу, где је организовао Велику школу 1808 а затим 1811 постао први — заиста достојни — попечитељ наше просвете. Велики и проницљиви дух сагледао је кроз векове неминовни пут уједињења свег нашег народа и својим великим делом убрзао ход на тој историјској стази. Са колико видовитости он је још тада гово-

Војислав Илић рио: „ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе — за браћу Србље којега су год они закона и вере"...