Opštinske novine

Књижевни додатак:

Зп> с&цџ — Запиш и& пџ&иилиа џлиа (Наставак) Увече, можда због мог доласка, или онако, случајно, скупише се многи пријатељи код стри^ева. Изненада се нађох окружена војницима у непријатељској униформи и, морам признати, не би ми то нарочито пријатно. Тек доцније, у разговору, уверих се да униформа није могла изменити оно што је главно: српско срце и осећања за своје. Ту дознадох и многе Друге ствари о којима нисам раније ни слутила. Један пријатељ стричев, аустриски војник, објашњавао је зашто многе гранате, бачене на Београд, нису причиниле никакве штете. Он сам, и његови другови, кад их старешине не би виделе, изрезивали су на гранатама натпис: „Србин је темпира, неће да експлодира". Тек тада разумедох да смо могли бити разнесени гранатама, у оно време кад смо трчали за њима преко поља, само да није било ових људи овде. О вечери стиже друг најстаријег брата од стрица. Дошао је на осуство и донео много пријатних вести. Иако се добро крило, сазнао је да офанзива почиње а савезници напредују. Вредело је у том часу видети оне људе који су носили непријатељску униформу. Клицали су и љубили се опијени радошћу. Одмах се нашла и музика. Не обзирући се на то што се налазе под туђинском влашћу, тамбураши загрмеше: „Орао кликће", а затим и све оне песме које се у Београду нису чуле читаве три године. Да ме није било стид, загрлила бих овог младића који нам је донео први зрак наде. Остали дани прођоше ми као сан. Не раздвајајући се никад с Душком, који је за ово време израстао и уозбиљио се, а увек окружена пријатним друштвом, и не осетих кад се приближио крај моме гостовању. Још свега два дана, па се треба вратити у Београд, јер пасош гласи само на петнаест дана. Стричеви покушаји да га овде продуже, нису успели. Договорисмо се да ми, одмах по повратку,

пошаљу депешу с вешћу да је старамајка на самрти. Она то одобри, смејући се, иако је иначе сасвим здрава и чила. Гласови о напредовању наших све се брже ши;ре, па зато свуда око нас влада радост. Чак и стрина се развеселила, иако је иначе увек забринута за судбину своја два сина, који су, прешавши као и други, нашима, продужили да се као добровољци- боре против заједничког непријатеља. У записницима вођени су као „нестали", те се зато нису смели јавити ни преко „Црвеног крста", знајући да би у том случају цела породица била интернирана. Најстарији брат, Јован, сакат је и зато није у војсци. Он нас прати свуда: у винограде, воћњаке, на седељке. Ја сам се, очигледно, поправила за време свог гостовања и била бих сасвим задовољна да ме не брине то, што Душка већ по други пут позивају на преглед. Први пут је Драгош, пријатељ и Јсуеед, успео да га извуче, но хоће ли то бити могућно понова учинити? Он ме уверава да хоће, јер има доста пријатеља међу лекарима. Иначе, он Душка необично воли и не раздваја се од њега, иако је читавих шест година старији. Радије иде с њим но с Јованом који је његов вршњак. Без мене ниједан не креће никуда. Бесумње зато, што ускоро одлазим. И сад, од раног }утра одлучујемо куда треба ићи по подне. Најзад се сагласисмо да још једном обиђемо винограде. Празник је, па ће поћи веће друштво. Одмах по ручку упрегоше бесне коње и без сачекивања кретосмо нут планине. Стричеви појурише за нама, остављајући иза себе још троја кола. Настаде тако луда трка да се чудим како смо читави приспели онамо. Изгледа да је добар коњ пасија сваког Сремца, јер у овој прилици и моји стричеви, озбиљни и сталожени људи, гонили су махнито коње, као и сви други. У виноградима проведосмо пријатно до мрака, час пробирајући зрело грожђе, час ве-