Opštinske novine

■

Сиромаштина нашег града Београда 351

вање. Просити сме само онај ко нема за насушни хлеб. Мухамед је у корану старање за сиротињу означио као најплеменитију дужност свих правоверника. Из општег пореза стваран је цео финансиски систем исламске државе. Исто тако се препоручује посета болесника. Милостиња чини један од пет стубова на којима Ислам почива. Од побожних дарова створене су многе задужбине „Анкафа", као и болнице у којима су радили чувени лекари нарочито арабљански. Молитва обдарених сиромаха сматрала се као накнада за доброчинство. По Рошеру, код класичних народа Јелина и Римљана, социјално старање заузимало је много мање места — вероватно да је томе био узрок у постојећој установи робова. Јер у таквим државама лако је било ограничити пауперизам пошто се и размножавање робова по вољи власника могло да регулише. Једино Атинска демократија се старала да свима грађанима (наравно само слободним) у колико не би имал:^. средстава за живот, обезбеди средства за њих и њихове породице. Већ је Перистрат био завео обавезну помоћ свима који су у рату били настрадали или осакаћени — дакле ратни инвалиди. Доцније је таква помоћ давана и свима другима који би постали неспособни за рад, као и онима који су имали мања имања од три мине вредности (300 златних динара). Нарочита пажња и помоћ је била поклоњена удовама и деци погинулих ратника. Има доказа да је постојала и нека врста међусобног осигурања противу осиромашења. Али онај који је помоћ примао, био је обавезан да је врати кад би му се стање поправило. На далеко су биле чувене такве социјалне установе на острву Родосу и Таренту. По Силбершлагу у Риму у старије време не налази се ни трага о каквој помоћи сиромашнима, али већ у време републике постојале су колоније у освојеним земљама за римске грађане, нарочито оне сиромашније. Доцније су донети били и нарочити закони (1-ех {итеп1апа) 123 године пре Христа (Грах), по којима су сиромашним грађанима раздавали жито по ниској цени, а доцније и сасвим бесплатно. Наравно да је све ово важило само за римске грађане а никако за робове и провинцијалце. Доцније су цареви (Нерва и Трајан) установили били нарочите задужбине за помоћ сиромашним грађанима, како би се омогућило склапање бракова и умножавање становништва. Помоћ се давала и у виду позајмица са малим интересом. Оваквих установа било је не само у Риму већ и у провинцијама, како царских тако и приватних. У доба пропадања римског царства, римским грађанима давани су хлеб и игре (Рапете! С1гсеп8ез и од њих стварана гомила гото-

вана и беспосличара коју су власници употребљавали као инструмент за преврате и тиме још више допринели потпуном распаду труле римске империје. Како се уопште сматрала ова социјална помоћ сиротињи, види се из литературе цитиране код Бемерта, и у једној комедији каже Квинтилијан: „Зар се можеш тако ниско спустити да ти се од сиромаха не гади?" У другој једној комедији Плаутовој „Тринумус", стоји: „Не вреди се за просјака трудити и дати му да једе и пије, јер оно што му се даје, изгубл>ено је. Сиромаху се само продужава његов бедни живот." Појавом хришћанства настаје нова ера у свима схватањима па и у схватању социјалне помоћи. Сасвим је разумљиво да је и хришћанство, које је поникло из јеверејске средине, у којој се у толикој мери обраћала пажња на помоћ сиромасима и потиштенПма, прихватило много од тих идеја и установа. Од практичног је значаја учење апостола Павла. У његовим писмима налазимо многе савремене идеје о помоћи оскуднима. Опомињући на те дужности, он у исто доба опомиње да помоћ не треба указивати беспосличарима и скитницама, нити онима који хоће да је злоупотребе, нити треба да се од те дужности ослобађају њихови сродници. Мора се жалити да се хришћанска црква доцније веома много удаљила од ових готово модерних Павлових назора. Првобитне хришћанске општине састојале су се већином од сиромашних људи, робова или оних који су се одрекли сваког земаљског блага и живели не само у верским, већ и у економским заједницама делећи међусобно све што су имали. Христос је стварно проповедао, не само да треба имати сажаљења према онима који пате, и да им дајемо само вишак онога што имамо, већ да све делимо. Ко има две кошуље да да једну ономе који нема ниједну. Христос је учио да треба презирати сва земаљска блага, а не сабирати их и чувати. Христос бичем истерује трговце из храма Господњег а сам живи животом сиромаха и дружи се са радницима, рибарима и простим људима. Хришћанска црква, кад се доцније организовала и постала државотворна, напустила је сва ова Христова учења, а од милосрђа створила средство за придобијање верних и стварање своје материјалне моћи служећи се при томе и „откупом грехова". Црква је захтевала „добра дела" и завештања за сиромахе али увек сама руковала тим задужбинама, тако да је цела ова акција изгубила била своју првобитну социјалну и х,уману важност. Почетком IV столећа цар Константин донео је закон по коме су власти биле дужне да се старају да нико од глади не умре,