Opštinske novine

Три виђења Свете Петке — Фрагменти хронике једне београдске породице — Насгавак —

ДРУГО ВИЂЕЊЕ Прође од пропасти Карађорђеве Србије педесет година... Како је Београд изгледао другачији но данас, оне страшне и сада тако далеке 1862 године, у време бомбардовања вароши, пуне џамија, текија, башта и доксата, оне старе оријенталске вароши, рушене топовима Турака из хиљадугодишње тврђаве, коју су Срби, а и други становници београдских махала, Грци, Цинцари и Јевреји, само по злу памтили и запамтили. Тамо где се баш са«а издиже са београдске стране џиновско дело модерне технике — мост Краља Александра Ујединитеља, на том истом месту, у та тешка и бурна времена ширио се пространи турски хан ззани ,,Лиман", са својим хладовитим доксатима, који су се надносили над самим таласима брзе Саве. Више њега уз обалу било је мало пристаниште, које је служило за истовар лађа и ђемија, кајки и беговских дереглија. Тим бродовима, тераним веслима или једрима, а и снагом људске вуче, довозило се из центра Босне и већих места на Дрини разна роба: гвожђе, суве и сирове коже, масло, мед, лој, суве шљиве, пекмез, луч и дуван. Бродови су се ту дуже времена задржавали до распродаје донесеног товара — на „топтан" (на велико), јер продавати на „крчму" (на мало) био би „резил", — а одавде носили за Босну од београдских трговаца еспап, кога тамо није било. У хану, свуда дуж зидова, пружали су се меки и удобни миндерлуци, пространа шиљтета, по којима су скрштених ногу по истачњачки седели босански бегови, спахије и трговци. У једном утлу хана висила је једна већа од мешине, кеса пуна стриженог дувана, а више кесе множина дрвених чибука. Сваки нови гост који споља дође, узимао је чибук, пунио лулу, прилазио огњишту и жишком дуван палио к ћутећи седао на мека шиљтета, изувао своје јеменије, подасе ноге подавијао, и гледајући замишљено дању у увек зелене таласе Саве, а ноћу у често сјајном месечином обасјане зелене пречанске равнице пушећи сркао из филџана кајмакли горку каву, да се

то сркање на далеко чуло. После каве и чибука узимао би гост своје „мерџан' жуте бројанице и пуштајући зрно по зрно тихо егленисао са осталима. У хану, на средини беше као огњиште повелики мангал, увек пун жара дрвеног ћумура за кување каве и подгревање јела. У тенџери овчетина са пилавом у лоју огрезла; у саханима јанија или капама^ а у „тави' шкембићи са цревцима. Мешаног теста беше пуна синија: пењерлија и симита, а за госте мусафире у тасовима разни бурек; за мезелук беху још и сушене такуше. А ту је било још и више џезви за кување кафе, која се елужила поред „слатког", као и данас што је обичај. У том хану берберин је свој посао обављао, млађима дотерујући браде и бркове, а старијима бријући темена и остазљао само дуги перчин, кога би после око темена испод чалме обавијали. У другом крају хана, у неком буџаку, док је дан, виђаше се и по неки ашик дели-момче, са затуреним на потиљак крмез-фесом, пун севдаха, уздишући уз лако куцање седефли тамбурице. Такав би живот био у хану преко дана, миран и озбиљан, у ћутању, премишљању, уз филџане каве и дугачког вишњевог чибука, док не би пао сутон. А када би време вечерњег акшама настало, чуо би се глас мујезина, са оближњеЈ минарета, који би почео да извија меланхолично своју молитву у име свих праведних у славу свеца Мухамеда: „Ел Алах, ил Алах!" Тада би настао свети тренутак вечерње молитве, јације: сви Мухамеданци окрећу се истоку, клече на својим сиџадетима, клањају и шапућу сваки за се: „АлахЕкбер-ил Алах екбер, М'ухамед ве. После тога, у хану и на лађама, будило би се весељв' и палило оно бесно ориенталско оргијање, као да их је неки пусти мерак и дерт распињао, нарочито оне осионе босанске бегове, шенлучући све до првих петла, до сабах-зоре, ув шаркију праћену звонким даирама и уз песму севдалиску: „Што но ми се Травник замаглио...'', или оно: „Ој девојко, мој будимски везире, ил' си феникс ил' рајска кумрија!...''. Ту би се нашла и по која го-