Opštinske novine

386

Беог радске општинске новине

људе и стоку, па чак и жива стока. А ту су биле и чаругџије-опанчари. Абаџије, главни израђивачи одеће за народ, имађаху засебну чаршију, у својој, званој „Абаџијској чаршији". Она је била у данашњој улици Краљице Наталије. Тако исто и баруџије имађаху своју „Фишекли-чаршију", данас у Краља Александра улици. Цигани ковачи имали су своју циганску малу у данашњој Скадарлији. Горе у вароши, од Саборне цркве до улице Узун-Миркове, беше „Главна чаршија". Ту беху стоваришта боље фине робе; болтаџинице са тканинама од свиле и памука, кодонијалне и бакалске робе; ту беху и кожари, сарачи, ситничари и галантеристе. Од Узун-Миркове улице па доле до Зерека, беху саме терзије, а даље још ниже ка Дунаву кондурџије (обућари). У ову, Главну чаршију, долазили су и најбогатији и најугледнији Турци из града. Често су из тврђаве долазиле пашине хануме и остале жене војних старешина. На два три повелика старовремска „фијакера" који су изнутра тамним завесама застрвени били, возале су се те велике госпође по Савској и по Главној чаршији, да тако прегледају изложену робу и по што шта купе. Поред кола са обе стране јахали су по три Евнуха у шареним хаљинама и високим капама, на богато опремљеним коњима. Када би буле кроз прозоре својих кола, пред каквим дућаном, лепе ствари угледале, куцнуле би изнутра у колске прозоре, кола би одмах стала, и оне би Евнуху, који је до кочијаша седео и који је по мало и српски говорио, наређивале да трговац потребну робу изнесе, и Евнух би у кола додавао кадунама парче по парче робе да изаберу, а затим би Евнух робу враћао и узето плаћао. Иначе, у оно време већином се пешке улицама ишло; коњским колима ретко се возило> и то само на ^аља цутовања, под арњевима. За терете је била воловска запрега, а фијакера беше само неколико за господске куће. Улицама не беху тротоари, ишло се средином сокака. Саобраћај колски беше редак и лаган. Шетње тада не беху уобичајене, али када би који домаћин са породицом улицама пролазио, он би увек сав озбиљан напред грабио, а женске мало.за њим заостајале, да не би поред њега ишле, и то само зато да се свима покаже и истакне његово домаћинско старешинство и мушко достојанство. У то време у Београду нису биле праве и удобне кафане, на видним и истаЈкнутим местима, удешене по европски. Било их је само неколико малених, готово скривених, у које непознатом човеку није било лако ући. Оне су биле више за скуп људи ради трговине и договора трговачких; ту се пазаривало, продавало и куповало, разуме се „на велиро"; иначе ту се само кафа пила и пред подне по који гутљај анасонлије или горке пелењаче.

Са првим мраком сви би се гости разишли и кафане се затварале. Кафане по „европски" биле су свега дветри: Старо Здање, звано „Код Јелена", преко од Саборне Цркве, а друга код „Круне", зграда која је данас Поглаварство Града Београда. У обадвема одржавале су се свадбе и балови за господски свет; на њих је чак лично и Књаз Михаило долазио, а били су то и хотели за странце. Турци су имали за себе своје кафанице на виднијим местима, са „ћошкама" (нека врста веранде), где су могли слободно ћефлејисати и рахат пролазнике загледати, а и по неког од Срба зачикавати. У самоме центру Београда бејаше и једна боља турска кафана, али као све и она је била мала. Налазила ое у данашњој Узун-Мирковој улици, до куће Томе Вучића, недалеко од данашњег хотела „Српски Краљ'". Та улица у то доба беше једна од најглавнијих по промету, главна „Џада" Цариградског друма од тврђаве до излаза из вароши. Кафана се звала ,,Код Гушанца". Ту је био свакодневни скуп бољега турског грађанства: Ерлија, забита и војних градских старешина и чиновника. Пред овом кафаном беше један покривени доксат — диванана украшена шилтетима и јастуцима. Ту су седеле богате Ерлије, прекрштених ногу и пушили дугачке чибуке ћилибаром ишаране или кроз стаклене биљур-наргиле, срчући кајмакли-каву из филџана у срмали зарфовима. И понеки би често тркнуо кришом у задње сопче, да с ногу гутне коју љуту, анасонлију или пелен-горку, а затим би опет сео и од дуга времена неку хазардну игру играо. Том улицом врло често јурио је на бесноме хату суруџија са троструком камџијом у руци, шибајући и десно и лево, да би свег ту сакупљеном на улици задавао страх, те да би му учинили места. Док је пролазио улицом викао је често: „Чок јаша падиша..." да би себе што више званичним представИо код масе, а и дао на знање да је он један од пашиних курира и да жури за Цариград. И свет би се уплашен и у страху склањ^.о бесноме татарину, који је у највећем трку, вичући, од градске капије, Васином улицом до „Стамбол-Капије", Теразијама, поред Батал-џамије, фишеклијском чаршијом, све даље јездио, готово непрекидно, и дању и ноћу. Успут беху у већим местима држазне станице мезулане —, где је татарин мењао коња и одлазио одмах журно даље. Спавао би највише 2 до1 3 сата у 24, и то наслоњен на своје седло у коме је била поверена му пошта. Кад смо сад поменули „Стамбол-капију", треба се сетити да је у то време Београд био заштићен не само тврђавом која је била на самом ушћу Саве у Дунав, већ и низом ровова и природних заклона са сува, тако да је варош била у ствари притешњена — и ко-