Opštinske novine

Прилози за историју Београда

403

У својој посве ниској и оронулој, кућици са земљаним подом и прозорима са ћерчивом. Рекао бих, да су се ћерчивом називала изукрштана округла као оклагија дрвета на прозорима. Прозори ниски, једва са двадесет сантиметара над земљом. Баба Рушка је, судећи по извесној околности, морала имати неку муку и невољу у кући; а можда и због зебње и страховања са стране, од туђина, па је с времена на време доносила и у четири ока предавала Лзуби Михалаћевој један завежљај. Сећам се, као да ми је и сада пред очима та слика. Нешто завијено у извешталој жутој шамији. Шамијама су жене повезивале своје главе и тиме уштеђивале чешљање и зачешљавање. Примивши из руку бабиних завежљај Л>уба Михалаћева би одмах, оставивши гошћу у соби покрај деце, одлазила у подрум. Обнажене подрумске греде послужиле су за право сокровшите да се у четири ока дато ,,благо'' сачува, по доброј вољи, без икаквог искоришћавања, а по расположењу дЈпше и срца. Једина награда је била радост која се темељила у осећању да се тиме чини добро. После извесног времена опет дође баба Рушка и како седе она ће тек: Љубо!.. Па застаде. Ја, знаш, за оно!.. Лзуба Михалаћева, као и раније, остављала је у соби, одлази у подрум и домаша с греде завежљај, доноси и предаје баби Рушки онако како је и примила: у истој ша.иији неразвезано, небројано, неприкосновено као светињу! Ово се понављало неколико пута у повећем размаку времена. Доцније, много доцније, у доба свога младићског узраста, сазнао сам да је то била бабина уштеђевина, можда једва која стотина динара. Невероватно, да се онда штедело, и — свако! Одвајало се од уста — како се говорило, само да се сачува за црне дане... Код сина Љубе Михалаћеве приређиване су више пута дечје позоришне претставе. И то у подруму. Управо, у првом, приступном делу подрума, чији су степени као наручени служили за галерију. Пет, шест степена могло је да прими на десеторо босоногих гледалаца, у панталоницама из којих у понекога обешењачки провирују колена. Нисмо могли бити неузнемиравани. Кућа је то, подрум, а са тиме и потреба да се улази, узима или износи покоја ствар, као дрва и др. Но Љуба Михалаћева није се освртала на то и није имала призрења према нашој глумачкој осетљивовости. Кад јој шта треба ето је, без обзира на сценска дешавања, тек по своме послу, и све некако кад не треба — према нашем суђењу. Воја Рашић ометен у своме уметничком елану — негодује. Кад је види да размиче „публику" да би себи оаскрчила пут за пролаз, а он ће, истина онако кроз зубе, не прекидајући оно што је у улози: Е баш потреви! Но, лосао је — посао. Продужује се ипак. Једнога дана десио се прави правцати инцидент: да је баш за време претставе Љуба

Михалаћева гласно из дворишта довикивала свога сина да је овај послуша нешто изван куће. Ситуација озбиљна. Глумци на сцени.з Бој на Косову није макар шта. Међутим, позив се понавља учестано. Глас се чује а публика и глумци нервирано ослушкују и застајкују у игри. Ситуација се погоршава. Док тек један из „публике", мислећи да син Лзубе Михалаћеве није чуо позив, осмељен, у уверењу да чини услугу, од своје стране понавља тај позив у оригиналу, онако како га Љуба Михалаћева износи а наравно добронамерно: Миле, зове те мајка да купиш кисело млеко!.. Ово је већ било и превише. У том моменту Воја Рашић, осетивши да је овим испадом његово достојанство и сувише повређено, онако како га је Бог дао, још од детињства голијатски удешеног, у својству Милоша Обилића пређе преграду позорнице и мачем дрвеним, срећом пљоштимице, а не „сечивом" удари услужног гледаоца из публике. Овај нада дерњаву, оде с преставе са протестом, тражећи да му се ,, новац дат у дугметској монети, врати натраг... Старог Дорћола више нема. Он се изгубио. Савршено изгубио. Можда ни на прсте једне руке не могу се избројати остаци његови у живима. Обнављања не може бити. Време брише. Време је избрисало прошлост Дорћола. И његове обичаје и традиције његове. Оно што ми је остало у сећању, изнео сам у овом свом нагшсу. У њему је верно забележено оно што је било и чиме се карактерише особеност овога краја наше престонице. И ја се радујем да сам одужио дуг према свом родном кутку. На њему сам сунце угледао и он ће ми остати као најдража успомена све до последњега даха мога. Миливој М. Петровић

Винко Грдан: Булевар Ослобођења (Са изложбе у уметничком павиљону „Цвијета Зузорић")