Opštinske novine

Београд као центар индустрије дувана Краљевине Србије и историјски моменти нашег монопола

Први почетци монопола падају у сред најбурнијих догађаја наше историје, осамдесетих година прошлог века Први почетци монопола Краљевине Србије воде нас у доба Кнеза Михаила и Краља Милана, у прве дане самосталне Кнежевине, потоње Краљевине Србије. Тада, 1886 године месеца априла уведен је режим државног монопола дувана у Краљевини Србији. Две године раније (1884) беше изабрана скупштина. На свом трећем заседању у Нишу, ова скупштина беше примила и законске предлогу о монополу дувана, и то баш на дан 22 септембра 1885. Србија, мала онда и тек започев свој организовани живот у модерном смислу, изграђивала се привредно у свима правцима. Ето, у то и такво време пада почетак завођења монопола у Србији, онога, који је тем-ељ данашње монополске службе Краљевине Југославије. Производња, прерада и продаја дувана пре увођења монопола Интересантно је било стање производње, прераде и продаје дувана до 1886 и много раније. У Србији је садња дувана била слободна, тако да је у оно време било на пр. пожажеравчког дувана, јагодинског и т.д. Највећу количину и најбољег дувана давао је алексиначки округ, па онда крушевачки, врањски и Бајина Бапгга. Произвођачи су пак не само сушили дуван, него врло често и ферментисали. Произвођачи су продавали дуван такозваним аванџијама. Аванџије су били занатлије, који су се бавили прерадом и продајом дувана. Они су наиме сами ферметисали, сортирали, резали и продавали дуван. Назив аванџије (или резачи) добили су отуда, што се направа ,помоћу које је резан дуван, звала аван. Као што се види, направа та није служила за туцање дувана, како би се на први мах помислило, већ за резање, а ипак су је звал;и аван. Па и сам тај аван имао је друкчију конетрукцију него што се то замишља кад се каже аван. Он је личио од од прилике на половину једног повећег авана (кад се обичан аван уздуж преполови) само се том половином авана тако манипулише, да се положи, у њ' стави дуванско лишће, левом

руком то лишће притискује и полако гура удесно према отвору авана, а десном руком реже се покретним ножем, који је супротним крајем од ручице привезан за сам отвор авана. Тако је добро и спретно резан дуван, да се ни по чему није разликовао од данашњег крижаног дувана у фабрици. У једној аванџијској радњи било је више оваквих авана, Момци који су на њима радили звали су се резачи, а аванџија је био сопственик радње. Свака варош у Србији имала је своје аванџије, а Београд разуме се највише. Дуван је откупљиван од домаћих произвођача по цени која се према „класи", кретала од 2—6 динара по килограму, а страни дуван у листу (на пр. турски) плаћан је и по 12 динара по килограму. Крижани дуван продавали су аванџије по 6—8—10 динара килограм лошијих дувана, а 12—16—20—24 динара финијих и најфинијих дувана. Дувани нису имали називе као данас, него се обично тражио дуван од те и те цене. Уз дуван је продаван и цигар-папир, који је уважан са стране. У прво време у Србији се иначе пушио само крижани дуван, а доцније су аванџије израђивали и цигарете помоћу „хилзни" (пискова). Београд као центар индустрије дувана у Србији и увођење монопола уз концесију на монопол једној иностраној банци Тако је бил осве до 1884 када је од стране -државе уведено бандеролисање паклића дувана. Ето већ првих знакова државног учешћа у иначе сјајној добити коју су аванџије имали од трговине дуваном. Бандеролисање је практиковано до априла 1886. Тада је држава дала Лендер-банци из Беча концесију на 50 година за експлоатацију дувана у Србији. Банка, односно њено предузеће у Београду, подигла је исте године прву фабрику дувана у Србији и то у приземљу „Гранд хотела" у Београду. 1а ое зграда налази лево на улазу у Чика -Љубину улицу и у истој је данас смештена Винер банк ферајн и Призад. На спрату је била управа — канцеларије предузећа. Но попгго се капацитет ове прве фабрике дувана ускоро показао недовољним, Лендер банка је инсталисала још неке машине у баракама, које је закупила на месту где је данас монументална палата