Opštinske novine

Сто година законодавства о општин ама

513

ганизација наших општина. повијајући се према политичким приликама које су владале. Кад се осећао више дах слободе, обраћала се већа пажња на самосталност општинских органа; кад би наступио режим супротног схватања, ограничавана је општинска самоуправа и шени органи стављени у зависнији положај од државне власти. Закон од 1866 допуњаван је у више махова до 1889, када је донесен нов закон о општинама у духу демократских принципа усвојених у Уставу од 1888. Али чим је извршен државни удар 1894, враћен је поново у живот стари закон, који је измешен и допуњен 1898. После Устава од 1901 донесен је, већ идуће годинг, нов закон о општинама, али је и он, по уобичајеној пракси последњег Обреновића, једном укинут да поново буде уведен у живот после промене на престолу 1903. И пре и после рата овај закон је у више махова мењан и допуњаван. Нзегов систем општинске организације замењен јз, најзад, у колико се тиче сеоских општина, 1933 године, а у колико се тиче градских општина, 1934. У главном, до ове последње реформе, остала је основа коју је поставио закон о општинама од 1866 године. По томе закону општина је добила своја три органа, општински суд, општински одбор и општински збор. У надлежност збора увек је спадао избор чланова одбора. Само у доба личних режима, у колико општински органи нису постављани, избор је био под контролом власти; после династичке промене 1903, кад је победило слободарско схватање, природно, јавно гласање уступило је место тајном. Поред своје изборне функције, збор је имао, некад мање некад више, и право да решава о најкрупнијим самоуправним пословима, као што су, на пример, одређивање висине приреза, решавање о отуђењу непокретних добара преко извесне вредности и томе слично. Што се тиче општинског одбора, у његову надлежност спадао је гро послова из самоуправног делокруга. Закон више не оставља сумњу о томе шта одбор решава, како доноси одлуке и ко те одлуке извршава. После 1903, у већим варошима, нарочито у Београду, одборске су седнице служиле за поприште интересантних политичких борби. Дискусије у одбору често су прелазиле значај чисто локалних послова. Политички људи користили су трибину општинског одбора да заступају начела своје партије, и кроз * ту призму приказују успех или неуспех општинског суда и његове већине у одбору. По закону од 1866 године општински суд бирао је одбор, у варошима, а у селима су избор суда обављали нарочито изабрани повереници. Од 1903 године, суд и одбор бира збор. Функције суда су двојаке: он обавља послове које је држава пренела на општину, Дакле судске и полициске; он извршава закључке општинског одбора и доноси одлуке

из самоуправног делокруга, у колико су му ти послови законом стављени у дужност. И ако под контролом одбора, он је у ствари главни фактор у организацији општина; он ставља у покрет и одбор и збор и спроводи политику коју заступа у вођењу општинских послова. Нзегове су иницијативе у толико плодније у колико на место претседника општине долазе људи ширих замаха и веће личне вредности. Реформом која је спроведена 1933 и 1934 године, организације наших општина постављене су на сасвим нову основу. Карактеристика овог система састоји се у томе, што он одваја сеоске од градских општина, и за сваку од ове две групе доноси посебан закон. Разумљиво је што се законом о градским општинама хтела дати шира могућност и веће поље рада општинским органима, с обзиром на диференцираност колективних потреба у градовима, као и већи имплус њиховог и привредног и културног и социјалног живота у опште. Градска општина има два органа, претседника градске општине и градско веће. Градско веће је одлучујући орган. Број његових чланова утврђује се према броју становника у граду. Две трећине градског већа бира изборно тело а једну трећину поставља управна власт. Са постављеним већницима хтело се дати више стручности одлучујућем органу у градској организацији. Претседник општине је извршни орган градске самоуправе. Он се бира заједно са градским већницима, но тако да бирач зна унапред ко је кандидат за претседника општине, пошто се његово име налази на челу кандидатске листе. С обзиром на време у коме је донесен овај закон, установљено је јавно гласање. Но ни са таквим гласањем још нису спроведени ниједни избори за градске општине. У § 147 Закона стоји, да се градски органи одређују, до избора градских већа, по досадашњим прописима, а то у пракси значи, постављењем од стране управне власти: у Београду, Загребу и Љубљани, претседник се поставља Краљевим указом; у осталим градовима, одлуком бана. Чланове већа поставља бан а у Београду, Загребу и Љубљани, Министар унутрашњих послова. Делокруг рада градског већа врло је велики. Може се слободно рећи да он обухвата све локалне потребе. Закон поставља принцип да у надлежност градске општине спадају сви послови који се тичу непосредно интерзса градске заједнице, а односе се на економски, културни и социјални напредак у граду. Као нарочите послове који спадају у делокруг града закон набраја: управљање градском имовином, старање за градске саобраћајне установе и градске јавне грађевине, помагање невољних и убогих, старање за сиромашну и напупггену децу, старање о здрављу становништва, уна-