Opštinske novine

Сиромаштина нашег града Београда

519

(болнице, лекови, санитетско особље, и др.) Затим, да деца која се роде буду здрава рођена — рационална социјална политика тражи и то да деца'буду зачета од здравих родитеља — еугенични захтеви, да буду што пре оспособљена за привредни рад — наравно водећи рачуна о њиховим способностима и узрасту (ни у ком случају превремено оптерећење деце радом, као што је то на жалост и данас још случај) и да радне способности сваког појединца што дуже трају, да би се избегла превремена неспособност — оболење, инвалидитет и превремена старачка изнемоглост. Сва материјална сретства која би се употребила за постизавање ових циљева била би потпуно рентабилна. То су превентивне и хигијенске мере које имају за циљ стварање повољних хигијенских а још више економских услова, којима се помаже одржавање здравља и спречавање постанка нарочито социјалних болести (туберкулозе, алкохолизма, венеричних болести, разних епидемија, итд.). Заједници је више у рачуну да троши на хигијенско просвећивање, на сузбијање алкохолизма, туберкулозе, сифилиса, да спречава епидемије, него да мора трошити на лечење свих тих болести и подносити штету која од њих проистиче у виду губитка времена, штете од злочина, издржавања свих установа које се за ово морају имати са читавом војском стручног особља. Према томе један план рационалног рада имао би да обухвати: а) Здраве, способне за рад, али који немају довољно сретства за живот (оскудни) било што немају посла, било што су им мали приходи, било што неће да раде (скитнице, просјаци дегенерисани). За њих би се морало наћи рада, односно повећати наднице, а оне који неће да раде упутити у принудне радионице. б) Делимично неспособне оспособити за рад — реедуковати, променити им рад и прилагодити га њиховим стварним способностима, тако да и они могу бити делимично корисни чланови друштва. Ни у ком случају не би се њима смела давати помоћ у виду какве милостиње, било у новцу, било у другим сретствима. Њихова радна снага претставља у сваком случају извесну вредност, те и помоћ која им се даје мора да буде еквиваленат њихове радне снаге. Таква врста помоћи не понижава човека, већ још га морално подиже. Ради тога, на пример, општина која је дужна да се о њима стара, мора организовати радове — а таквих радова увек има. Ако се ти радови и раДионице организују на задружиној основи, онДа ће бити много лакше такав рад пронаћи и изводити (повољно снабдевање намирница, подизање станова за бескућнике, израда пот реба искључиво за оскудне, итд.). У таквим аа дружним радионицама може се вршити и Реедукација за делимично неспособне и упослити у виду принудног рада оне који добро-

вољно неће да раде, све дотле док се не приволе на рад, или им се не обезбеди на други начинн и у другим установама егзистенција. в) Физиолошки социјално слабији: 1) деца и недорасли, у колико њихови родитељи нису у стању да их издржавају, негују и оспособе за рад, морају се прибавити сретства и установе који ће тај недостатак да попуне. Као рационална помоћ деци биле би и све превентивне хигијенске мере које би се изводиле и установе који би се оснивале за њихово физичко и морално здравље у виду најшире заштите деце и младежи, обухватајући ту и заштиту матера које носе, доје и подижу децу до извесног узраста. Најважнија је ствар оставити дете код матере. Да би се то могло постићи потребно је да мати буде у могућности да своје дете може да доји, чува и издржава. Мати која је економски незбринута и која мора да иде цео дан на рад, наравно да не може одговорити својој материнској дужности. Деца која немају родитеље, нарочито матер, а која немају потребе за социјално васпитање (као што су деца болесна, анормална и заостала) треба да смепггају у првом реду у породице које већ имају децу. Утврђено је да деца која одрасту у затвореним домовима нису никад довољно способна за жиаот. Најподеснији је начин смештање такве деце у дечје колоније, у већем броју добрих породица у једном месту, тако да је могућ добар надзор над њима и од стране лекара и сеетарапосетиља. Само за анормалну децу (слепу, глувонему, заосталу, богаљасту) морају се имати нарочити заводи у којима ће се извесна деца бар делимично оспособити за живот (као слепа и глувонема). За другу категорију физиолошки (природно) неспособних за рад— т.ј. старе —' у колико нису на други начин обезбеђени, морају се оснивати домови — склоништа за старе. г) Патолошке (болесне и инвалиде) делимо на привремено неспособне (излечиве) и стално неспособне за рад, било неизлечиве или осакаћене — инвалиде. Друштво је дужно и у свом интересу да има што мање болесних чланова, да се већ оболели у што краћем року и што темељније излече, да не би од њих постали неизлечиви, који као такви падају на терет друштву, осуђени да у највећој беди скончају. Овај задатак има да извршава добро организована лекарска служба а нарочито болнице и друге установе за болесне: саветовалишта, диспансери, поликлинике, санаторији, превенторији, амбуланте, опоравилишта, склоништа и т. д. Болнице треба да буду центри за целокупну лекарску активност, не само за лечење већ и за хигијенско васпитање болесника и његове околине. Најрационалнија је потпуна социјализација лекарске помоћи, т.ј. да лекарска помоћ и све