Opštinske novine

642

Београдске општинске новине

вратити у Београд, свакога је тешио и опомињао на стрпљивост и истрајност. У јесен 1918 настало је чудновато комешање међу непријатељском војском у Београду. Из унутрашњости су стизали непријатељски официри блатњави, у неуредним униформама. На сва питања одговарали су само да хитају на „урлауб". Чудновато је то било. У окупираном граду почело се нешто будити, тајанствени гласови постајали су све чешћи и упорнији, док једне ноћи на вратима бившег дугогодишњег претседника града Београда није опет закуцао један војник, али то више није био непријатељски војник, већ весник слободе, командант Дунавске дивизије Драг. С. Милојевић. Изненађена, радосна и збуњена дочекала га је госпођа Главинић: „Да Вас послужим, немам ништа", — рекла је — „Да упалим светлост, не могу", као домаћици биле су јој то прве речи. Командант је, међутим, тако касно закуцао, јер је хитао с молбом да се г. Главинић опет поими дужности претседника Огпптине града Београда, да у свечаном часу, кад је слобода опет засјала на вратима, понуди Регенту и Врховном Војсковођи Александру со и хлеб. * * Живот и рад Косте Главинића тешко се може сместити у уски оквир једне краће студије. То је грађа за читаву књигу, целу једну монографију подељену на читав низ засебних поглавља. Преко своје породице он је везан за онај стари Београд који је (као и сви стари градови који су нагло изменили своје становништво) сведен на неколико старих породица које живе за себе, својим животом, у сећању на прошлост која им је драга и коју они носе у себи; као јавни радник везан је за целокупни живот новијег и новог доба, живот Београда на прелому. Тим је он ушао у присни однос према једном од најзначајнијих периода у његовом развоју, од постанка па до данас. Као човек, сам за себе, представљао је личност пуну интереса. Његов одмерени и тактичан начин опхођења са људима искључивао је потребу да ступа у борбу, да изазива лични антагонизам и непријатељство; он је увек био техничар, градитељ. За то лични елеменат, у колико може да буде препрека у животу, њему ните сметао. Миран, позитиван, увек реалиста, мада са знатном примесом идеализма и оптимизма, он је трезвено гледао на стварност, а уз то је имао пред очима план лепшег живота Београда и целог нашег народа, јасно себи предочујући којим путевима треба ићи да се дође до те будућности. Нзегова оданост послу, задацима који се односе на добробит и

будућност друштвене заједнице, његови објективни интереси повећавали су још више утисак његовог скромног, демократског и неприсиљеног држања. Било је дирљиво видети га како већ као сед и стар стоји у трамвају другога разреда и не тражећи и не мислећи да би му ко од оних који седе, па макар и најмлађи, уступили место; колико смо га пута исто тако и ми гледали у нашој Г(5адској библиотеци и Музеју на приредбама, изложбама, како слуша с напетом пажњом, или с исто таквом пажњом разгледа документе који се односе на прошлост Београда, или нове књиге које интересују нашег читаоца. Кад је престао бити претседник града Београда, није престао његов интерес за Београд, ни за оно што се у Општини ради; кад је 1922 отишао у пензију, он није напустио рад. Може ли се рећи да је Коста Главинић икад био стар?! У сваком случају његов је дух пркосио годинама. Он је увек хтео нешто ново, увек је гледао унапред. Свакако ће бити по среди и један чисто психолошки моменат, што никад није нашао времена за писање мемоара. Његова госпођа га је на то стално потстицала, нудила му се за драговољног секретара, али је он све то одбијао, јер је још увек гледао унапред!.... Тако је, с том душевном психологијом и заклопио очи. Сад почива у миру на нашем Новом гробљу. Налазећи се, као и неколико пута пре тога, у његовом радном кабинету, било ми је чудно да га не видим нагнута над његовим списима и књигама. Сагла сам се над књигама које су још остале (пред смрт Главинић је већи део својих књига поклонио). Поред строго научних и стручних, ту су биле: Нађа Штрасер: „Рускиња", Монтењ: „Есеји", Фаге, Шваб, Толстој, Русо, Бајрон, Иго, Шилер, Ненадовић, „Народно здравље", Народне песме, Српска књижевна задруга, и друге. И број и избор ових књига доказује да је он знање, што га је стављао у службу народа и свога родног града, црпео на свим пољима; да му је једнако близу срца стајала и наука, и књижевност, и уметност, и поезија; да је познавао културу и нашу и страну; да је у свом раду могао бирати, оцењивати, мерити по принципима једне заиста ефикасне методе рада. Због тога свега може се рећи да се Београд 25 септембра 1939 године опростио са једним својим и Старим и Младим Госпаром, који је Вијелжеово „Не" употребљавао само кад је оно што се тражи сметало полету Београда. Због свега тога ће и у будућој историји Београда, поред имена најистакнутијих наших претседника, свакако стајати и име Косте Главинића. Д-р Марија Идић-Агапов