Opštinske novine

Коста Д. Главиник

641

ги пут), М. Богићевић (по други пут), Никола Пашић (по други пут), Никола Стевановић, Антоније Пантовић, М. Маринковић (по трећи пут), Н. Стевановић (по други пут). Кад је постао одборник, Главинићу је било 28 година. Млад, пун полета, са знањем које је црпео код куће и у иностранству, он се сав ставио у службу Општине. Видимо га како сарађује у безбројним комисијама. Године 1890, као одборник и деловођа техничко-финансијске комисије, он је уз претседника, Николу П. Пашића, потписао онај необично занимљиви и значајни техничко-финансијски извештај у ком је изнет рад техничког одбора и прадвиђен тачан финансијски програм за покриће нових потреба модерног Београда, за извођење „Вели-

Коста Д. Главинић, за време интернације обрађује башту

ких радова". Потреба подизања нових школских зграда доказује се великом трошношћу оних зграда у којима су дотад учила београдска деца (и с тим скопчан високи дечји морталитет); канализација и водовод, — количином ђубрета који је кужио београдски вазДух, тровао воду по бунарима. И тако редом. Како би се у овим приликама изашло на крај са Виелжеовим: ,,Не", тешко је казати. У одборима, у већу, претседник се непрестано мо-

рао борити за „Да". Знамо например да је против електричног осветљења вођена врло огорчена опозиција. Ишло се тако далеко да се доказивало како је ноћу осветљење потребно само за весељаке (оне који лумпују), или крадљивце, Јер поштени домаћини ноћу спавају. У својим кратким аутобиографским забелешкама пок. К. Главинић забележио је који су га проблеми нарочито занимали. Он их наводи овим редом: школе, осветљење, канализација, калдрмисање улица, израда регулационог и нивелационог плана, прво крштавање београдских улица, проширење, нивелисање и уређивање Великог Калемегдана. Међутим, има још једно питање које га је необично занимало, то је пошумљавање Београда. Љубав и интерес за ово питање он је сачувао све до своје смрти. А да је имао право, то се и данас види, јер се данас овај програм, истина уз знатне тешкоће, остваоује. Његово су дело и стари четинари на Малом Калемегдану; његова је замисао опасивање Београда зеленим појасом уздуж чита.вог Лауданова, принц Евгенијева шанца. Из здравствених разлога Коста Главинић дао је 4 октобра 1910 оставку на положај претседника Општине града Београда. Кад је 1912 и 1913 Србија ушла у рат за ослобођење Балкана, премда неборац, К. Главинић не остаје скрштених руку; постао је добровољни болничар и главни инспектор свих болница. На овом тешком и одговорном послу сарађивао је с њим и његов рођак по мајци, Димитрије Рошу, директни потомак старог Хаџи Димитрија.. Светски рат који га је затекао на положају комесара Народне банке, био је за њ тешко искушење. Кад је банка пресељена у Ниш, кренуо је и К. Главинић у унутрашњост земље. У унутрашњости је остао све до интернације. Из Врњаца, где се тад налазио, спроведен ;е 16 јануара 1916 у Београд и ту интерниран у властитој кући, која је била тешко оштећена од непријатеља. Нарочито му је тешко пало на душу што му је непријатељ, међу многим стварима, однео и уништио и толико драгоцених породичних успомена које је он годинама и деценијама брижљиво чувао, да једном послуже као доказ како се некад живело у старом Београду. Године непријатељске окупације текле су полако и мучно. Разне фантастичне вести прелетале су и шириле се међу грађанима тајанственим путевима. Преметачине, безобзирни поступци загорчавали су живот. Већ у годинама, пок. Главинић је дане највише проводио обрађујући своју малу башту и чекајући непрестано кад ће доћи она вест која је Београду морала дати нови живот. Кад је излазио на улицу, салетали су га пиљари и пиљарице, мали људи који су га познавали још из онога времена кад је био претоедник Београда, молећи га да им каже штогод сигурније о кретању наше војске. Будући увек дубоко убеђен да ће се српска војска