Opštinske novine

10

Пилот Љумовик над Београдом

659

ловитим ковитлом и снагом пада којом их је земља себи привлачила, устављао дах и полузатварао очи... Тако би јурили доле, док земља не би почињала да се рогуши, искакале су њене урвине и долине, и претећи опомињале. Онда би он повлачио команде и устављао пад, па продужавао косо једрење по простору; па кад се и тога насити, онда би онако без гаса добијао вољу и понова извлачио „лупинг" и понова отскакао, и понова падао. Где је то доба? Зар прође заувек, зар никада више?... Копнео је, осећао је то, свакога дана. Водао је сина за руку пољима и упијао се у висине, гледајући аероплане. Јављала се жеља, расла да му срце раздере. Малишан је заједно са оцем дизао очице у небо. Онда он смисли у дугим данима и ноћима, и напише молбу: да прелети океан. (Тад су прелети океана били подвизи дана и цео свет о њима говорио). Лепо састави и пошаље молбу, у којој каже: да је ионако болестан, али да у себи осећа толико снаге да ће издржати, или не вратити се. Нека му само дадну аероплан, он ће се припремити и кренути. Сад се доста одмарао. Треба да се чује и наше име... Јер смрт му и онако прети и неће га мимоићи; па успе ли у лету — добро јесте, прославила би се нација, он би и живот рескирао; а неуспе ли, тад... неће бар умрети у зидинама војне болнице, већ негде можда на плавом бескрају океана, као јунак, да бар зна зашто!.. Тад само рескирају аероплан... „Одобрите ми, прелетећу га! Толико осећам снаге, да ћу истрајати. И ноћу сањам да летим преко океана. Од тога бих, уверен сам, и оздравио"... Очи су му опет запламсале као некада у сретним данима, кад је ово писао и послао. А онда је чекао. По истеку године дана боловања, пензионисан је. Пропадоше наде! Нестаде визија, нестаде жеља, затвори се небо над њим, али чежња остаде и још ојача. То су говориле његове очи када је и даљз излазио и посматрао ле-

тове својих другова, то су одавале и речи које је упућивао своме сину, када му је свакодневно прстом показивао „птицу у небу". — Ти ћеш ме одменити, је ли? говорио му је. — Тате већ тада више неће бити, ја ћу лежати тамо — и показивао је на гробље, — а ти ћеш јездити горе и сећати се мене. Је ли? Мали је климао главом. * Да би био ближе аеродрому, слушао звуке мотора и изблиза посматрао летове, замолио је да буде примљен за аеродромског кантинера. Испунили су му молбу. И ми смс га гледали, како преко целог дана, пред кантином, зури у небо, ослања се на штаку и посматра летове: — Сад гас, сад! Леву ногу, бре, клизи ти на крила! Палицу на себе еј, хеј... Тако је довикивао онима горе, нестрпљив како греше. А онда кад се уморио од стајања, окретао је главу, додавао је снуждено: — ала се преврћу, алал им вера!... и улазио рамљући у кантину, да послужи муштерију. Али болест га је све више савлађивала. Кад је умирао и осетио да ће да клоне, он замоли да га изнесу напоље и тад очима потражи аероплан у небу. Држао је синчића за руку, као да се отимао растанку; малишан је гледао у небо са оцем. — Видиш ли? шапутао му је Љумовић оно! Оно да будеш, и ти да летиш, мали мој... и сећај се оца. Стезао му је руку, али је стисак малаксавао. Па осетив да су последњи тренуци, зграбио је обема рукама руку свога јединца, погледао у небо и затворио очи, па их последњом снагом задржао чврсто затворене, све док није издахнуо. Хтео је тако да понесе у њима последњу слику овога света — летача, и последњи додир руку свога сина, коме је оставио аманет. Такав је био кратак боравак у авиацији пзднаредника Љумовића. Ж. Букосављевић