Opštinske novine

Разговор са београдским уметницима и књижевницима

III СЛИКАР БОРИВСШ СТЕБАНОБИЋ

Боривоје Стевановић је несумњиво најизразитији сликар београдске периферије. На својој овогодишњој, V колективној, игложби он је изложио 108 слика, и од тога су били равно половима — 54 слике — мотиви из београдског предграђа и околине. У његовој мапи коју је пре кратког времена издала Државна штампарија и која садржи 38 репродукција, 30

Г. Бора Стевановић, акад. сликар

слика претстављају београдскз мотиве. Сва та његсва нногобројна платна, која су испунила претежни део његовог рада, не одликују се ни неким нарочито траженим блиставим мотивима, ни грандиозним композицијама, ни ,,пожаром боја", ни неком бравурном уметничком техником. Оно што одликује Стевановићево

сликарство, то је скромност, тишина, нека симпатична и присна повученост и непосредност. Нзегове многобројне периферијске кућице са Душановца, Чубуре, Мокролушког Потока, из Предграђа Петра Мркоњића, с Пашиног Брда, с Булбулдера, из Предграђа Војводе Степе, са Седмог километра и из осталих београдских предграђа — све оне имају у себи нешто што их чини привлачнима и интересантнима, а ипак скоро сви ми који смо крај њих пролазили нисмо осетили „оно нешто" што из њих и око њих зрачи, што их чини тако присним и тако захвалним сликарским објектом; оно што је импресионирало Боривоја Стевановића да их обликује с извесним, могло би се рећи чак јаким, субјективним лирским акцентима на својим многобројним платнима. Све те његове мале перифериске кућице окружене су бескрајним перифериским блатом. Сликане у сва четири годишња доба — с много сунца или облака — оне увек делују лирски, сентиментално, Као да су се повукле у себе, као и људи у њих. Скоро све су затворених врата и прозора, из њихових димњака не куља дим, а тарабе око њих су старе, рушевне. Интересантно је да се на скоро свима његовим пејсажима појављује вода, као најживахнији елеменат у тим тонским композицијама. Иако су Стевановића редовно инспирисале поменуте кућице, ипак он ни на једној својој слици не занемарује остале елементе композиције и он их решава све подједнако пажљиво, консеквентно и објективно. Кућице су само основни елеменат који привлачи његову пажњу, извор инспирација око којег он решава проблеме светла и сене и колорита. То га већ из импресионистичких вода враћа у натурализам, али у којем он стално задржава своју личну ноту која се јасно оцртава у целокупном његовом раду. Нзегова палета временом постаје све богатија, тонови све светлији, а контрасти изразитији. Иако на свима његовим пејсажима нема ни трага оној живости која се одиграва на перифериским улицама; иако на његовим улицама нема ни мачака, ни паса, ни децз, шта више ни цвећа ни украса, ипак, рекао бих баш ради тога, из њих избија нешто топло и хумано, нешто широко словенски, нешто специфично наше. Осећа се да су то наши мотиви, наше небо, а све скупа да је једна при-