Opštinske novine

Сликар Боривоје Стеванови^

661

јатна уметничка хармонија, рађена обдарено и поштено. Ако се Стевановићево сликарство узме као једно изграђено дело, у његовој целини, онда се јасно види да он, — као што је то рекао предговорник његове мапе познати српски књижевник Момчило Милошевић — „није сликар необузданог темперамента и бравурних потеза, али (да) се увек показује као уметник који осећа боју, уме да црта и зна да слика, а који своје мотиве обрађује у некој врсти песничког надахнућа. Нзегова палета не размеће се раскошју боја, али свако његово платно делује на гледаоца као хармонична целина, нарочитз у погледу тона слика, а поготову кад са чистим лиризмом слика пејсаж београдског предграђа. Боривоје Стевановић није стваралац који има амбицију да изазове револуцију у сликарству и да почне неку нову епоху, него уметник који сам за себе, по потреби своје душе, непосредно и искрено, мора да ставља на платно своје тренутне утиске. Једноставне по мотивима, неусиљене по изразу, ненаметљиве, његове слика су веран одблесак природе, дате кичицом уметника који уме сликарски да говори и чији су квалитети несумњиви. Један од последњих романтичара по заносу са којим ради, уметник који и у страшном вртлогу садашњице најрадије бежи у природу, зачаран њеним лепотама и тајнама сликарства, Боривоје Стевановић је данас несумњиво најизразитији сликар нашег чисто београдског поднебља и убогих мотива наше периферије."

Бора Стевановић: Воће ■ '1 ' Боривоје Стевановић спада у ону генерацију српских сликара, која се појавила непосредно иза Уроша Предића, Ђорђа Крстића и Ристе Вукановића, пионира модерне уметности код Срба. Тој генерацији су припадали Коста Миличевић, Драгомир Глишић, Милан Миловановић, Бета Вукановић и други. Управо та генерација имала је да издржи две веома тешке борбе — на два сасвим опречна фрон-

та. У малој предратној Србији која је тек почела формирати основне контуре своје духовне културе, не само да није постојала никаква сликарска традиција, него шта више није било ни никаквих — ни културних, ни материјалних — услова за сређен и безбрижан уметнички рад. Не само што Београд у то време није имао никаквих музеја, ни приступачних дела великих мајстора, која су често пута била не еамо потстрек и иавор инспирација млађим уметницима, него и њихова неопходна школа. Што више, у то време београдска чаршиска и чорбаџиска средина није имала никаквог разумевања за сликарске напоре неколицине младих занесењака, којпма је, по мишљењу те средине, био једини циљ да ништа не раде, а добро да живе. Ради тога је главна брига свих тих младих прегалаца морала бити, у првом реду, брига за обезбеђење свог насушног хлеба, и услед тога су уметности могли да посвете само оне своје слободне часове који су им преостали иза напорног дневног рада; како је то већ код нас углавном и данас. С друге стране је та генерација имала да преживи све оне бурне преокрете, све оне могуће и немогуће „...изме" у уметности „фен де сјекл"-а. Како је баш у доба формирања те генерације импресионизам био у пуном јеку, сасвим је јасно да је он на младе српске сликаре имао највише утицаја; међу њима и на Боривоја Стевановића, једног од још ретких претставника своје генерације. Боривоје Стевановић је рођен 14 октобра 1897 године у Нишу. Као чиновничко дете своје најраније детињство је провео селећи се с родитељима из места у место, махом по предратној новоослобођеној Србији. После очеве смрти, 1895 године, он прелази у Београд и као петнаестогодишњи дечак уписује се у тек отворену сликарску школу Кирила Кутлика. Ту се убрзо осетило да се ради о једном талентованом дечку у кога се смеју полагати наде, насупрот резултатима које је показивао у дотадањем редовном школовању. Упркос свим противљењима његове мајке и упркос претњама да ће га отерати од куће, пошто се с тако малом чиновничком пензијом неможе школовати дете за „молера", он остаје у тој школи четири године сликајући прве две године по гипсаним моделима, да тек по том пређе на природу. Поред других ученика који су доцније пошли другим, реалнијим, путевима, ту се састаје и спријатељује са данас нашим познатим сликарима Драгомиром Глишићем, Костом Миличевићем и Николом Миловановићем. Али док последњој двојици успева да још пре завршетка школовања у Кутликовој школи оду у велике европске уметничке центре Миловановићу у Париз, а Миличевићу у Праг — Боривоје Стевановић је остао са Глишићем у Београду, малој балканској паланци, да сањају о Минхену и Паризу, нарочито после

1 Л*