Opštinske novine

688

Београдске опшгинске новине

да широке улице, до 1880 г. биле су само пешачке стазе. То је случај са Обилићевим Венцем. Колски саобраћај био је немогућ. Морало се далеко обилазити: У 1861 „Световид" је писао: „Имаде плацева који би се могли откупити и куће срушити те да се отворе краћи сокаци, што би житељима у Београду од велике ползе било. Ко хоће данас да иде на Велику пијацу, мора заходно обилазити многе сокаке, особито с колима на Варош капију, или преко Теразија на Стамбол капију".

Кафана „Црни орао" у Душановој бр. 54 Улице: Ускочка, Делијска и Николе Спасића просечене су 1871, али као „слепе". Њих је просекло друштво „Слога" у чијој су својини била сва та земљишта, па и део ул. кнеза Михаила од „Руског цара" до Академијг наука. Горње три улице биле су до 1868 башта кнеза Александра. Друштво је те улице просекло на своју руку, али општина је ипак 1872 г. одобрила да се улице: Ускочка и Н. Спасића продуже до Сараф Костине (Цара Лазара) с тим да друштво у њима изради калдрму. Међутим, ми знамо да је Ускочка улица тек пре неколико година скроз просечена. Колико је свет патио што је калдрма била рђава, или је уопште није било, казују нам „Општинске новине" од 26 априла 1882. Те године биле су непролазне улице: Васе Чарапића, од Позоришта до пијаце, Призренска, Дечанска, Пашићева и Кондина. По друшм улицама морале су се ломити ноге на џомбастој турској калдрми. Свим тим невољама придружило се је и рђаво осветлење. До 1892, када је пуштено електрично осветлење, у Београду није било више од 300 фењера. Како ли је тек морао изгледати 1872 кад је било свега 66 фењера, а у ул. Кнеза Михаила само један код Делијске чесме. Фењери су први пут постављени 1830 а већ 1846 није ниједног било. Хроничар „Срп-

ских новина" у броју од 16 новембра 1846 жалио се на такво стање, јер „заиста је непристојно за грађане београдске да у главној вароши Књажевства сербског нема још ниједног фењера ноћу". Никола Христић, управник вароши, наредио је 1860 да кафане и механе морају имати пред радњама своје фењере и одржавати их. Истовремено је наредио да само отмени гости могу се задржавати по кафанама до 11 с. увече, а после тог времена нико се не сме наћи на улици без фењера. Остали, калфе и слуге најдаље до 9 с. увече морали су бити код својих кућа. 2 Да учинимо малу шетњу по најстаријем Београду. Нећемо помињати оно, што сваки зна: Двор кнеза Милоша на Варош капији, Универзитет Доситејев, Универзитетску зграду коју је капетан Миша поклонио, Томину кафану, сада кафану под знаком питања, прекопута Саборне цркве, и општинску зграду у ул. Узун Мирковој. Да видимо има ли још трагова из тог најстаријег Београда. Иако је много уништено, ипак има још старих кућа. Пажњу привлачи кућа у Грачаничкој бр. 10 коју је пре 110 г. подигао Сима Марковић, трг. Та зграда, зидана по старински врло темељно и укљештена између модерних палата, сада је својина г-ца Симићевих, унука Симиних. Старе куће у ул. Краља Петра бр. 82

Ради будућих поколења требало би филмски снимити цео данашњи Београд, што би и за туризам данас била добра реклама. Према споменику кнеза Михаила, где је данас палата „Риунионе", пролазио је шанац и на том месту био висок преко 10 м. То место историско је и везано за уступање градова Србији 1867. Пред повратак кнеза Михаила из Цариграда, где је био да захвали на уступању градова, Српске новине од 3 априла 1867 донеле су ову белешку: