Opštinske novine

708

Београдске општинске новине

Драгомир Глишић: „Фата моргана"

Глишићевог ученика, младог и талентованог вајара Мајзнера. Кад сам га недавно посетио, изненада и ненајављено, нашао сам га баш на том каучу како лежи и прелистава неке енглеске илустрације, а кад сам му објаснио циљ свога доласка, он се није много изненадио, јер су му већ били познати моји ранији чланци о другим београдским уметницима. Одмах ми је изразио своје мишљење да се заиста код нас осећала јака потреба да се на време скупљају аутентични податци о живзту извесних наших заслужних људи , а по том ми је показивао своје радове. Нарочиту пажку привлачи једна велика композиција у плаво-белим тоновима. — То је, објашњава ми г. Глишић, једна моја снажна ратна импресија, коју сам проживео 1915 године у повлачењу на Крф, када су Немци потопили једну савезничку лађу на којој је било и наших војника. Читаву ту трагедију ја сам гледао с једне друге лађе на којој сам се налазио очекујући да и нас сваг кц час задеси иста судбина. То се међу нама препричавало и то је све у мени оставило веома сн,ажан утисак, тако да сам га, чим сам демобилизацијом дошао у могућност, ставио на платно. Хтео сам да тај догађај дам пои месечини, онако како се и догодио, ради тога то и јесте све тако језиво. Слику сам назвао .,Фата моргана" и она претставља српске војнике-бродоломнике који се спасавају на узбурканом мору. То је уједно мој први послератни рад. Одмах до те слике налази се једна велика портретска композиција, која претстваља једну даму у оригиналној величини: — То је моја најновија композиција и она претставља моју кћер. То сам начинио из чисто уметничких амбиција; да докажем шта сам у стању да дам у фигуралној уметности. Ми иначе нисмо у могућности да радимо тако велика платна као поруџбине. Наши људи, који би били у могућности да плате такав оад,

а тих је мало, не осећају потребу за такви[м делима. На зидовима атељеа налази се још читаво мноштво слика; понајвише пејсажа који приказују разне српске пределе, највећим делом околину Ваљева, Глишићевог родног места. Ту је читав низ мртвих природа — међу н>има и две ловачке —, цвећа и портрет^а. Од портрета се нарочито истиче портре Глишићевог слуге ,,Чика Јова" и аутопортре из ратиих времена. Од већих композиција истиче се још „Реконвалесцент у Бизерти", која приказује српског војника, рађена за време рата. Та слика, и по композицији и по решавању колористичких проблема, много потсећа на Гогенову ,,Тахићанку". Посебно би се могло говорити о читавој једној малој збирци од десетине малих платна, коју је Глишић скупио око свог кауча, а која претставља Глишићеве ратне радове. Било их је далеко више, али су они растурени по народу, кад су се такви радови после рата у ослободилачком и победоносном одушевљењу куповали као националне реликвије. Тада су такве радове куповали не само богатији појединци, него и поједине општине и остала јавна тела. То су све мала платна — већим делом заправо картони, која су за време рата ношена у ранцу, рађена са четири пет боја. На њима се управо осећа како оскудица солидног студија и обраде тако и елементарно помањкање боја. — То сам радио, објашњава ми г. Глишић, док су моји војници, трећопозивци, копали ровове, крчили путеве и извлачили топове. Ето овај рад на пр., радио сам док су моји војници крчили пут од Островског језера преко Чегња за Кајмакчалан. Баш при раду на тој слици затекао ме је покојни Апис, који ме је по том упутио за ратног сликара у Штаб моравске дивизије. Једно мало платно, све у пастелним тоновима, приказује Јелак с Флоком, место где

Драгомир Глишић: „Мртва природа"