Opštinske novine

Задужбине Јужносрбијанаца у Београду*)

„Зрно по зрно погача Камен по камен палача." Сви народи и крајеви имају извесне особине које га карактеришу и дају му нарочито обележје. Наш народ са Југа има такође доста специјалних особина, са којима би се могле да поносе и друге покрајине. Поред осталих преимућстава, наш човек са Југа има оеобину да ради и да се довија на све могуће начине да дође до зараде, али неће да пружи руку за милостињу. Значи да је поносан, да цени свој и туђ труд и без велике невоље неће да падне на терет другоме. Вероватно да се баш због тога и у души тога човека угнездила свест о потреби штедње. Том особином културни народи се поносе као врлином, јер им је омогућила да располажу свим културним и техничким преимућствима. Пуне касе дају могућност њиховим власницима да, давањем зајмова другим државама и народима, доведу исте у економску а с тим и политичку зависност. Међутим, људима нашега Југа, због те штедње, пребацује се да су циције, „Кир Јање", да воле да гомилају новац ради новца. И то баш у доба када сви народи развијају штедњу код омладине, пропагирајући дане штедње, заводећи и по школама омладинску штедњу, да не би доцније као млади људи дошли у зависан економски положај и робовали другом. Стицајем прилика, велики део нашега народа упућен је да иде у друге крајеве, па и у друге државе, чак у прекоокеанске земље, ради упослења. Судбина ових људи била је често неизвесна, излагали су се великом ризику по свој живот, па је у народу спевано више песама о томе: ,,да је туђина туга голема." Нашег човека видимо по свима деловима света. Својим радом и штедњом он је успевао да стекне велико богатство, да заснује велике финансиске и културне установе, којз су пружале користи не само њему лично, већ и крају где су поникли, јер ти наши печелбари никада нису заборавили свој завичај. Услед

*) Овим напиеом сам се трудио да у кратким потезима опишем Задужбине Јужносрбијанаца у Беог Раду, као и биографије њихових легатора. Па ако сам пропустио коју задужбину молим да ме читаоци известе, како бих другом приликом и њих увео,

тога и није ретка појава да стижу у родни крај прилози за подизање школе, цркве, чесме или моста, и то од људи који су још као деца отишли из свога места. Поред осталих крајева наше домовине, и Јужна Србија је велики број својих синова упутила у свет на печалбу. Јужносрбијанац је најрадије долазио у Београд, где се осећао у своме дому, па је и он својим физичким и умним радом припомогао формирању и стварању самосталне Кнежевине Србије у самом почетку деветнаестог века. Када наш човек са Југа оставља свој дом и своју породицу и одлази у печалбу, увек гаји љубав према породици и своме родном крају, а не мању љубав показује и према месту где се настани, где ради и ту љубав манифестује на разне начине, у свакој прилици, показујући се као родољуб. А када треба другоме помоћи, та његова љубав иде често до самопрегорења, јер све своје имање завештава своме народу на добротворне сврхе. Наш човек са Југа, промућуран и способан да нађе посла, да заради и да стечено сачува, брзо се сналазио и показивао д®бре резултате у раду, који је пружао користи не само њему и његовој породици, већ и читавом крају па и целом његовом народу. Сведоци оваквог њиховог рада и успеха јесу многе грађевине, својина наших људи, а сем тога и многе задужбинске зграде, које красе Престоницу и својим наменама служе најплеменитијим задацима. Хоћу овом приликом да укажем на један најсветлији пример родољубља и љубави према своме народу. Када је цео свет уживао у слободи и користио плодове културе и науке, наш народ на Југу чамио је у ропству и, непросвећен, имао да се бори за свој опстанак, чувајући своје име, веру и језик. Баш у тим најтежим моментима за наш народ нашао се син нашега Југа да пружи могућност нашој омладини да се васпитава и ослободи духовног ропства, јер је све имање приложио на олтар истине и знања и омогућио подизање и отварање Богословско-учитељске школе у Призрену ради спремања учитеља и свештеника, који су имали да наставе дело великог просветитеља Св. Саве, као истински апзстоли и пионири науке и слободе. То велико и светло име јесте Сима Андрејевић-Игуманов, творац велике просветне задужбине. Рођен у царском граду Призрену 30 јануара 1804 год.,