Opštinske novine

6*

Сликар Милан Милованови-ћ

789

спојену с апаратуром на прсима. Истовремено ми објашњава његова девојка: — Морате јако викати. Господин не чује. — Е тај мој слух, уздише госп. Миловановић, опростите молим вас. Знате за време рата сам прележао у нишкој болници тифус заједно са Проком Јовкићгм. Он је сирома подлегао и ја сам кроз прозор гледао како га сарањују. А ја сам одлежао петнаест дана у тешкој кризи лебдећи између живота и смрти. Истовремено је пегавом тифусу у Ваљеву подлегла Надежда Петровић. А пре две године су ми услед испаривања боја оболела јетра и живци и тако ме ето снашло ово. Не могу ни да радим, већ преко пола године. Шта све нисам радио да се излечим? У колико бања нисам био? Успео сам да му објасним циљ свога доласка. — Врло добро. И захваљујем Вам на пажњи. Само видите код мене нема скоро ништа. Једно: лекари су ми забранили да радим с бојама и да живим у просторији у којој се налази много уљаних слика, а друго: знате, мене су прошлог рата тотално опљачкали, па кад су се летос ствари замутиле, рекох: за сваку евентуалност; спаковао сам их и склонио на сигурније место. Али кад је такав случај, ви ћете бити добри па ћете још једном доћи и ја ћу вам тада показати своје радове који су ми преостали. Али одмах морам да Вам кажем да од предратних радова немам скоро ништа. За време евакуације, док сам био у избеглиштву, у мом стану је становао аустриски инспектор за уметност и он ми је однео скоро све моје радове. Чак их је тражио по приватним кућама и преносио преко. И 1918 г. за велику југословенску пропагандну изложбу у Женеви дао сам својих 16 најбољих радова, а кад је требало да ми се врате — они су једноставно нестали. Те слике никада више нисам видео, нити ћу их икада видети. Након читавих афера и истрага држава ми је дала оштету — 30.000 динара. Заиста је то чудан атеље. На зидовима само неколико слика: портре Миловановићеве мајке (синовљево дело); два аутопортрета, неколико пејсажа и једна скица за композицију. — Стао сам пред ту скицу и г. Миловановић ми објашњава: То је скица за једну велику композицију, коју никад нећу довршити. Она је започета за време рата, а претставља улазак српске војске у ослобођено Скопље. Покојни краљ Александар се много интересовао за то дело и упућивао ме на т.зв. „меродавке" да то дело израдим за рачун државе. А и знате како је то код нас. Бирократија и ето тако је цела ствар остала у скици. Интересантна је та скица. Сва у меканим, топлим, пријатним, плавичастим тоновима с много сунца и светлости које се огледа на старим скопским кућама и на шареном оделу сељака и сељанки из Призрена, Приштине,

скопске Црне Горе итд... и на једној турској ношњи. А у тој симфонији боја и светла Краљ Александар победоносно на коњу. Штета што то дело никада неће бити реализовано. У једном куту, на постољу налази се повеће платно које приказује Христа са двојицом ученика за столом. Дело је сво у светлом лапидарном колориту и делује веома импресивно. — То је „Христос у Ем,аусу". Дело је како видите у раду. Ту још желим да касликам један врч а целу слику да генерално дотерам. Надам се да ћу за месец, два толико оздравити да ћу то моћи. На једној полици са мноштвом књига налазе се поређане разне ситницз. Очито је да су то Миловановићеве успомене. — Ето, показује ми фотографију једног малог лепо однегованог дебељка, то ми је унук. Златно дете. А ова фотографија — то је рођени брат. То је онај из Војновићевог „Лазаревог Васкресења", који је погинуо онако херојски, као комита са Кујунџићем. (Слика цриказује једног младог, снажног, као од стене одваљеног, комиту у пуној бојној опреми). У почетку смирен и одмерен, Милан Миловановић се све више заноси, као да се у њему буди одушевљење и животни елан и он ми прича све веселије. Види се да му је пријатно говорити о своме делу и оживљавати успомене. — Младим уметницама би прво требало омогућити опстанак а кроз то и рад. У другим државама се систематски ради на томе. Ето, ја искрено кажем, није право да се држава брине само за старије који су већ афирмирани, а не води никакву бригу о младима. Кад се они афирмишу, они ће већ и сами моћи да стану на чврсто тло. Г. Миловановић се сећа и својих почетака: — То су јако далеке ствари. Кад сам ја био ђак онда није био обичај да су наставници цртања били квалификовани људи. То су онда били разрешени официри, несвршени студенти итд. Тако је на пр., мој наставник био несвршени инжињер; уосталом, веома културан човек. Он је био усхићен мојим првим радовима и у раду ми је давао највећу слободу. Шта више, ја сам га често и заступао када је негде ишао са часа. Још тада, у тим раним годинама ја сам почео да сликам пејсаже и да радим поједине ликове по природи, угљеном. То су били разни сиромаси који су пристали за грош-два да ми послуже као модел. Један од таквих, чију сам слику изложио у неком излогу, после ме је јурио као да сам му учинио кеко зло. — А шта мислите о савременим младим уметницима? Пратите ли савремену уметност? — О, да. Па то су махом моји ђаци. А што се тиче изложаба, идем само на оне које то заслужују. Наше изложбе су по моме нахођењу сувише једколике. Можда и зато