Opštinske novine

2

Београд негдашњи центар великог рибарства

9

нима што помажу крпити мрежу), па затим, пијући и мезетишући, спремали план за идуће путовање, према обавештењима која су имали о стању и кретању воде и о изгледима на успех лова. Аловски и лапташки рибарски момци (Светозар Кркља, Светозар Кркљица, Ђура Медура, Паја Каламуња, Ђока Алафус, Ђока Кумбараш, Драгић Татаракић, Добривоје Клемпа, Бранко Барои, Бранко Слина, Леон Чива, Новак Штрк, Сима Баба и др.) измешани са „влакарошима,, (Адам Симић, Ферко Балгач, чика Влада и Алекса Богдановић, чика Вергенес и др.) и „струкарошима" (Душан Рапа, Светозар Цвеће, Жика Мура, Љуба Мандрда, чика Јоја, Ивко Влах, Тоша Кеза, Миле Јапан, Аца Јапан, Никола Гњурац, Мита Фирга, Никола Кривоустан и др.) надали би паклену ларму, по којој се рибарска кафана могла још издалека распознати. Претресало се о томе на какве све „задеве" наилази лапташ на дну Саве тамо негде на Топу, на Орлачи, на Крстовима, на Малој Дубокој, поред Прогарске Брежине, наспрам Слама-Сено, на Петрацу и т. д. о положају подводне кладе више Божића Врбака, испод Купиновачких воденица, више Бачванке, више Хапа Маџар-Адз и т. д.; о ленгеру који је лапташ Луке Лупура извукао ту одмах наспрам куле Небојше, о подвалама сремским или мађарским финансима, о борби са сомом од 110 кила, кога је Јаковљев лапташ „салетио" на Вишњичком Прагу, или у рупи наепрам Бреске, или који им је провалио мрежу на Векслу-Поспаше, и тако даље. Аласи влакароши препричавали би, уз полиће ракије, и по двадесети пут, своју борбу са влаком ухваћеним крупним сомом, описивали би у детаљима „ћутук" на дну Дунава наспрам Беле Стене, на који је наишао њихов влак и опасао га, а он им скроз распарао пређу; или би причали како су сг.оме другару кришом стрпали исецкан стари опанак у овчији паприкаш који је овај кувао у гвоздењаку тамо негде код Бајбока, што ни мало није сметало да паприкаш бу/ед у сласт поједен, и томе слично. Влакароши специјалисте (Влада Кркља, Михаило Вергенес, Алексица, Адам Симић, Љуба Мандрда и др.) имају муке да се споразумеју о ономе што причају и сваки говори тако као да је онај што га слуша потпуно глув. Струкароши (чика Јоја и његови синови Јојинци, Јован Зврнкапа, Чича Никола Гњурац, и синови му Гњурци, Жика Мура, Миле и Аца Јапани, Душан Јевремов и др.) не могу да се напричају како им је крупна риба исправила или пребила удицу на великом струку, или одвукла тикву која означује место на коме је струк забачен, или како им се отео крупан шаран у тренутку кад су га мередовом хтели увући у чамац. Све се то обављало у бучном жагору и ларми, на коју су аласи навикли, али је због ње други миран свет морао да бежи из ка-

фане, мислећи да ће доћи до мотке или ножа. Међутим, ту се, у тој пакленој вреви, могло наслушати и аласких шала, доскочица и прича, н. пр.. како шаран куне аласа ,,нека ти одело има толико закрпа, колико ја имам крљушти", или како га куне сом ,,нека ти кућа оголи као моја леђа", или како мрена саветује аласа „пеци ме док ми око не испадне; ако не испадне мени, испашће теби" (јер недопечена мрена је прави отров). Кад му је једном приликом, у кафани, показан оригиналан потпис краља Александра Обреновића, који је почињао крупним словима, настављао се све ситнијим, а завршавао се са најситнијим, алас је узвикнуо „гле како се овај потписује, почиње на грундкорн (СгипсЈ^агп, дубоки део разбаченог великог алова што иде взликом водом), па уситњује и истерује на лонцујх (1-апс1хи§, плитак део алова што иде поред саме обале). У те је кафанице долазио на ракију и Стеван Сремац, коме се тај аласки свет необично допадао, па је ту прикупљао материјал за причу коју није стигао да изради. Сви су аласи, без изузетка, волели да пију. То им је, уосталом, било и једино задовољство у њиховом домашају, а многи су од њих и веровали да весео алас има срећу. Неки су од ракије помрли, а био је и случај да се који од њих удави ишчупавајући мрежу из речних дубина. И како се то пило! У једноме углу кафане „Борче" леже на поду две непомичне људске прилике, које већ сатима не показују знаке живота. Како ко уђе у кафану и то спази, окреће се на лево-круг и безобзирце бежи, верујући да су то жртве аласких спорова. А ствар је много простија. Кафеџија Божа Цветковић имао је да тога јутра купи на Тркалишту које буре ракије за аласе. Као „експерте" повео је собом аласе Тришу Игумана и Перу Деду, добре познаваоце ракијских тајни. Резултат њихове експертизе био је овакав: у ћодне се враћа газдаБожа са двојим воловским колима; прва кола носе два бурета првокласне ваљевске шљивовице, а у другоме леже, опружени као две кладе, сами експерти, који су у колима одмах заспали и које су, чим су кола стигла пред кафану, пренели у бесвесном стању у буџак у коме ће, не мрднувши, имати да одспавају тридесет сати. Каткад се у „Борчи" могао видети и овакав призор: алас Марко Левента не може да се држи ни на ногама, ни на клупи. Нзегова жена улази у кафану, прилази му, покушава да га дигне са пода и води кући. Кад у томе није успела, она га потера пред собом штапом, четвороношке, као свињче, боде га остраг да не би заспао и даје му правац штапом, ударајући га час с једне, час са друге стране главе, како правац буде захтевао! Био је то свет за себе. Није се мешао са осталим светом и ретко је кад прелазио данашњу Душанову улицу и залазио дубље у