Opštinske novine

Син капетана ГЈетрови^а, браниоца Београда

„Певали су сви без разлике ..

леко у дубинама шума, али је најлетппе било кад је вођа запевао потресне речи песме: „Закунимо се именом мајке Да ћемо братству крчити пут ..." Сви су скочили на ноге. И скаути, и гости, с испруженом десном руком, с прстима сложеним на скаутски поздрав, певали су сви без разлике с одушевљењем, с вером дубоком као мирна језерска вода кад се на њу излева месечина. Кад су у песми дошли до речи: „Братимства наша нису тек бајке, Већ челик скован у срцу љут..." прелетео је ветар преко дрвећа, шума је запевала свечано, младалачки као и ова деца која су ]е звала к себи. На једној грани високог бора седела је сова — симбол мудрости и својим светлим округлим очима гледала своју браћу. Зец је застао у трку, наћулио уши, а поточић који је протицао мимо логора и у ком је увек било мало воде, наједанпут се напунио као да су добри шумски духови и на тај начин хтели дати израза своме задовољству. Око поноћи пламен ватре стао је опадати. Сенке су биле све краће и краће. Тад је даља игра прекинута. Код ватре су остали само стражари, гледајући како се једна за другом гасе звезде. Они на смену дочекају зору. Неколико скаута с фењерима у рукама отпратили су кроз шуму опет до „Каване" старешину и госте, а онда је у лошру полако наступио мир и завладао сан. ГЛАВА XII — У логору Брзо и весело пролазе дани у скаутском логору. Саша, ког ми познајемо у главном као јунака тужног и замишљеног изгледа, овде је дошао међу своје вршњаке. Мада је сам оста-

јао и даље озбиљан, јер су све његове мисли биле и сувише заузете једним тешким проблемом, а осим тога га је стално мучило осећање да је на терет Марији Фјодоровој, ипак је потпадао под општи дух радости, који је владао у логору. Нарочито је било лепо навече кад су скаути слободни и кад могу да око логорске ватре по милој вољи проводе време. Међу њима било је много враголана. Па не само то, већ и врло духовитих враголана, који су, тако рећи, за један час, у један миг стварали, измишљали, било песмицу, било пародију, било бурлеску; замишљали какву игру, коло, или неки сасвим необични егзотични плес. Скаутске шале и игре славе се зато на далеко и широко. Они су искористили све рефрене и све мелодије, и у озбиљном и шаљивом смислу. Арија: „Онам' онамо ..служи им за песму коју певају код логорске ватре, а која, како смо видели, почиње речима: „Пламен се диже..."; арија чувене Вердијеве песме: „1^а с!оппа е тоБИе" сва је уложена у певање једне једине речи: „Оотпп агаБхсит", која, иако нема никакво,г смисла, ипак изазива велики смех и шалу. За то су и три наредна дана и ноћи ко]е је Бисенија провела у логору прошли као један час. Два брата, студенти архитектуре, Скопљанци, утркивали су се с Београђанима, па је већ и прво идуће вече прошло необично весело. Кад се ватра мало смирила, започеле су лакрдије и с једне и с друге стране. Најпре су два брата нешто шапутала, онда су ишчезли у мраку, скрили се у свој шатор, а затим су се отуд појавили носећи огромна клешта, сикиру и чекић, као и један чаршав. Објавили су: „Позориште сенки". Ево у чем је била ствар: Изван логорског круга раширили су и натегли чаршав као биоскопско платно. Помоћници осветљивали су га са стране малим џепним лампицама. Један брат претворио се у хирурга, други је био болесник. Огромним клештима продирао је хирург кроз уста болесникова и кроз гркљан, вадио стомак, резао га и парао, чистио и испирао, а онда све опет турао на своје место. Све се то видело на платну као сенка. Следила је друга операција сличне врсте, па трећа и тако даље... Кад је тога било доста, онда је млађи брат везао хартијицу позади за појас, а старији је јурио за њим око логора да хартијицу запали, али није могао, јер је млађи тако скакутао, да су били узалудни сви напори. Док су они тако бежали, сви су скаути и планинке у глас певали: „Запалит ме не може, не може.. Шала и смех су се орили.