Opštinske novine

Београдске општинске новине

си од собе до собе. Једнога дана рекоше јој д.а је њен посао готов и дадоше јој признаницу да прими инвалиду. Врло се обрадова, али, пре но што пође, саже се, и поче претурати по својој шареној торби. Извади погачу коју је себи спремила за пут, одломи подобро парче и даде је нашем чиновнику и рече тихо: „Узми, господине, од чистог је брашна. Вала ти ка' брату, који си се потрудио за моје сироте. Опрошћавај". Притисла невоља и оскудица у храни, па нема увреде, кад нам и комад хлеба понуде. Нељуди се забављају Горњим делом Макензијеве улице ишла је уморно жена са бременом дрва на леђима, под чијим је теретом чисто посртала. Поред ње прохуја ауто у коме су били аустриски официри са некаквим великим псом. Недалеко од ње зауставише се, и жена, пролазећи поред њих, чула је да један од официра рече: „Лули, српска жена, хоп!" Тек што је јадна схватила ове речи, и почела мало живл>е одмицати, осети снажан удар у леђа и сруши се на сред улице. На своје велико запрепашћење видела је страшнога пса, који јој поче зубима кидати мараму с главе, чупајући јој и косу. Једва се од страха и ужаса освестила и почела викати за помоћ, али јој то не поможе ништа. Из аута чуо се гласан раскалашан смех и бурно одобравање официра: „Браво, браво, Лули!" Тада тек несретница поче преклињати и на немачком језику: „Спасите ме, господо! Ја вам ништа нисам скривила. Спасите ме, зашто ме мучите!" Тада из кола устаде онај исти официр и командова: „Лули, остави, то је немачка жена!" Пас с места остави жену, паде пред њом и поче јој лизати руке. Опет се из кола зачу силно одобравање и плескање: Браво, Лули, браво, браво Смрвљена страхом и понижењем, једва се диже сирота жена и оде гушећи се у сузама. Казаћу вам и овде Чика-Јова „клозер" је нешто много весео. Ушао је у кафану код „Херцеговине" и, да би дао одушке своме расположењу, почео је да части. Лзуди се чуде, и питају чика-Јову да му се није син родио кад части, а он одговори: „Нешто се важније десило. Читао сам њине новине", и почео је тихо да прича своме столу. Не потраја дуго, а редар га с леђа зграби за јаку. „Но ходи са мном, стари, да и нама причаш зашто си тако весео!" „О, господине, не морате ме тамо водити. Могу вам ја то и овде рећи: Хеј, објавила Румунија Аустроугарској рат! Зар могу да

се не веселим, пријатељу!" — Имао је среће чика-Јова, што се и сам редар-Банаћанин радовао, те га је пустио кући иза првог угла. Свуда отимачина Г. Н., бивши министар, добије једнога дана позив из полиције да понесе собом 1000 круна. Човек, стар, слаб, пошаље своју снаху да види зашто се позива. Рекоше јој да је кажњен што на позив није платио воду за своју двоспратну кућу. — За Бога, господине, па како ми да платимо кад је целу зграду заузела ваша месна команда. Ми од те куће немамо ни хелера, нико нам ништа не плаћа, па зар је право да ми воду плаћамо за официрске породице и њину послугу? — Не воду, драга моја, него и осветлење, јер сте ви сопственик куће. — Господине, у вашим је рукама сила и власт, па можете све, али треба да помислите мало и на правду. Одузели сте ми целу кућу и све што је у њој, а нас сте изјурили да под туђим кућама тражимо склоништа. Је ли то право? Вратите нам бар један део куће, па ћемо платити воду за целу зграду. — Но, доста, не могу се ја ту са вама целог дана разговарати. Идите и донесите новац, иначе добићете дуплу казну. Имате ви доста пара, а, ако у року од 24 сата не будете овде, стражарно ћете бити дотерани. Дакле, и казна сз морала платити и вода за кућу у којој станују њине канцеларије и три официрске породице. Модерне дахије У Пасажу у Кнез Михајловој улици увек пуно света. Неко чека концесију, неко исплату потпоре, инвалиде, или новац за реквирирану стоку. Зато увек има доста сељака, а нарочито сељанки из околине Београда. На капији стоји наслоњена једна млада сељанчица, чека снаху. Према улазу у Пасаж зауставише се лаке господске двоколице, а из њих искочи улицкани официр. Помилова коња, даде му парче шећера, па се поче обзирати око себе, као да некога тражи. Кад спази девојче, викне је, предаде јој коња и строго рече да пази да не крене док он не изађе. Ја се окретох још једном, погледах жалосно српско девојче, а у свести ми оживе слика из старе српске историје: Србија п од дахијама. У продавници зедени Стоји дуги ред јадног београдског грађанства и чека да купи лука, кромпира и бундева. „Кромпир није донет, а лук је однет за војне кујне", рече војник.