Opštinske novine

Јањушевић, „1300 Каплара"

И мане и врлине једне нације се преносе с колена на колено. ' _)д Косова па до данас, откад смо се афирмирали као једна одређена народна индивидуалност, ситуације, догађаји стварали су велику историју, историју кроз коју се истичу поједини типови, појвдини нретставници: добра и зла, правде и истине, а маса као море струји сад према једном, сад према другом брегу, и никад нема мира ни покоја. Светски рат, и наш човек у светском рату, је нешто сасвим изузетно и по количини догађаја, патњи, страдања и искушења, по ономе интуитивном и нагонском што је у човеку проговорило, као и по целом низу свесних радњи у којима је тонула цела његова личност. И наша новија литература, која говори о -свему томе, нешто је сасвим изузетно. Она је •собом донела не само један поеебан стил, један нов начин обраде, већ је и пришла стварима с једном таквом искреношћу, једним реализмом сасвим посебне врсте, каквог ми дотад нисмо познавали. Након Нушићеве „1914", коју је он започео гледајући у старом Драчу дрхтави пламен једне светиљке, скоро у исто време појавиле су се прве књиге Ст. Ј. Јаковљевића — „Под Крстом", — Александра Д. Ђурића — „Страшна Година" —, за којима су следиле друге књиге ових истих аутора (Јаковљевићева „Девет сто четрнаеста" и „Капија Слободе", Ђурићева „Без Отаџбине", „Ка победи '), Голубовићева „Трагедија Бели". Пре њих, или мање више упоредо с њима, појавила сг и једна значајна литература на страним језицима, као књига познатог лекара Француске мисије у Србији, Гошз I,. Тћотзопа „1-а К.е {ха11 :е де 8егђ1е", књига истакн)те болничарке Енглеске мисије у Србији, М. А. 81:. С1аЈг 5{оћагГ — „М1гас1е8 апс) АЈуепШгез" и књига познатог немачког научника, који је

толико својих дела посветио проучавању наше земље, Сегћагс1а Сезешаппа — „01е Писћ!:. аиз ешет 8егђ1зсћеп Та^еђисћ 1915 ипс1 1916". Уз то је дошла и богата литература чији су аутори, истина, војни писци, али који нису више писали само за војне кругове, стручно и за стручњаке, већ подједнако за све нас: „Солунски фронт" — гекерала Петра Пешића, „Српска војска и Солунска офанзива" — арм. ген. Милана Ђ. Недића, „Српска ВојсканаАлбанској Голготи" од истог аутора и друга дела других аутора, који су с не мање убедљивости и истине описивали страховите догађаје од 1914 до 1918 године. Разумети и осетити сву величину историје српског народа у овом раздобљу, не познавајући добро сву ову литературу, — скоро је немогуће. Као по превасходству синтетична наука, историја сама није довољна. Она силом прилика изоставља безбројне елементе, ствари своди на мотив и на факт;, а то у овом случају није довољно. Кад се у великом излогу књижаре Кон А. Д. појавила књига под насловом „1300 Каплара' с вињетом младог војника и девојке која му пружа киту цвећа, не познавајући још књигу, осетили смо нешто пријатно у души. Та колико је већ досад у литератури било шала и пошалица на рачун каплара! Врло је близу била мисао да и ова књига претставља низ веселих успомена из младог војничког живота. И кад смо књигу отворили, у први мах смо то исто помислили, јер смо се заиста одмах на првој страни књиге почели смејати. А и ко се не би насмејао онај успелој сцени картања која је сва преливена духовитим досеткама и успелим комичним описима пзјединих ситуација. Али то је само пишчев увод. Од часа кад је командант, ћутљив „као Шара Планина", објавио младим капларима, да их зове Отаџбина, од часа кад се из њихових грла заорила заносна песма: „Ој. Србијо, мила мати..." нестаје смеха и ми осећамо све јасније да је оно била само предигра страховитом другом и трећем чину, који ће све ове младе капларе расејати по свим фронтовима, изложити их студени и жеђи, убацити их у све ровове, где ће на њих непрестано вребати хладна и немилосрдна смрт од непријатељеве руке или његовог убојног метка. Француски писац, АЉепс Саћие1, врло је вешто у прологу евоје књиге — Гез Атап1з с!е

Г. инж. Милан Јањушевић