Opštinske novine

Сликар г-ђа Бета Вукановић

Колекцију за себе чине Вукановићки фолклористички радови из разних делова Србије, То су махом акварели о којима је горе већ било говора. Можда је потребно да се нагласи да те слике ни у ком случају нису, и да се тако не моггу третирати, пуки фолклористички документи. То су махом дела са свим елементима успелих тонских композиција. Јужна Србија је и у госпођи Бети Вукановић нашла одушевљеног интерпретатора својих неисцрпних сликарских лепота. На пет својих дужих путовања по Јужној Србији, она је начинила преко стотину дела пејсажа, типова и костима. У тим њеним делима осећа се снажно, искрено и потпуно уживљавање у колорит и атмосферу специфичних особина „наших људи и крајева". Поред поменутих радова треба споменути и њена многобројна дела из разних делова Европе: Венеције, Женеве, Фиренце, КлермонФерана, Румуније, Немачке итд. То су резултати њених четрдесето-годишњих путовања по иностранству за време годишњих распуста. Највећи део Вукадиновићкиних слика налази се у разним приватним колекцијама, а велики број по разним јавним галеријама код нас (Музеј Кнеза Павла, Београдски општински музеј, Уметничко оделење Министарства просвете, Штросмајерова галерија слика итд.) и у иностранству у Ширингс галерији, у Потсвилу, Вашингтону, Њу-јорку, по разним француским, немачким и другим музејима. На мансарди Коларчеве задужбине, на Краљевом тргу број 5, поред уредништва „Српског књижевног гласника" и атељеа архитекте госп. Мандића, налазе се и атељеи трију београдских сликарки: г-ђе Бете Вукановић, г-ђице Зоре Петровић и г-ђе Милке Живановић. Ако непријављени позвоните на вратима госпође Бете Вукановић, можетз бити сигурни да Вам се неће нико јавити. То се догодило и мени, и ради тога сам морао оставити своју посетницу да ћу доћи сутрадан у то и у то доба. — Знате, извињава ми се сутрадан госпођа Вукановић, кад ја радим не могу дозволити да ми било ко смета. Често сликам и голе акте... Ради тога, кад год радим, ископчам звонце и не отварам никоме ко није пријављен. Пре но што уђете у атеље, у претсобљу, поздрављају вас неки преко двеста година стари портрети и гипсано попрсје госпође Вукановић, мајсторско дело г. Симе Роксандића. Атеље госпођз Вукановић одмах одаје да је то пребивалиште жене, која, као уосталом и свака друга права жена, воли ред, много ситница и удобности. Све што се ту налази, па чак и оно што је, практички узето, излишно, распоређено је с много укуса и много смисла. Поред мноштва слика, које испуњавају све зидове њеног пространог атељеа, читавом собом доминира један црни пијанино. Он служи

госпођи Вукановић за разоноду после рада кичицом. С једне стране, у углу, окачена о зид, налази се суморна Бетовенова посмртна гипсана маска, а с друге стране прави српски миндерлук, са оригиналним српским везовима. И иначе, по читавом атељеу, по зидовимаЈ наслоњачама, столицама и сточићима налазе се многсбројни српски народни везови и украси од кованог метала: послужаоници, ибрици, кубуре, ханџари, копче... Преко једне наслоњаче пребачен је супун (горњи сељачки капут) са прекрасним богатим шарама и бојама из Метохије. Госпођа Вукановић ми саопштава да је то преко 150 година старо дело, и, како види да сам се заинтересовао за ствар, саопштава ми да има још читаву колекцију сличних радова. Поред великих прозора, који гледају на Дунав, налази се сталак са мноштвом лепо негованог цвећа: са палмама, кактусима, цикламама, лимунима и једном прекрасном, рзсцветаном, пондецијом. На једном малом орманићу са књигама налази се веома интересантна и солидно израђена дрвена кутија за дуван, из Охрида, богато украшена седефом. Пажњу сваког пзсетиоца мора да привуче интересантна лутка окачена о врат за мансардну таваницу, која претставља сликара с великом уметничксм машном, широким шеширом, палетом и кистом у руци. — Шта је то?, — питам госпођу Вукановић. Она се насмеја и одговори:

Бета Вунановић: Игра у харему 1 — Уљг из 1928 г. (Својина г. Каргла Галиа, бившег италијанског посланика на нашем двору)