Opštinske novine

88

Лравна хроника

од 1929 године. По том пропису, општински елужбеници деле се на пет категорија: три чиновничке, 1 званичничка и једна служитељска, из чега би произлазило да под појам општинских службеника у смислу чл. 8 Статута спадају само чиновницл, званичници и служитељи, а не и дневничари. У чл. 8 Статута О.Г.Б. међутим, дат је само појам општинских службеноика у ужем смислу речи, појам који потпуно одговара подели државних службеника према чл. 5 Закона о чиновницима од 31 јула 1923 г., према коме је стварно израђон и поменути Стат^т. Али као и чиновнички закон од 1923 год. (чл. 5 и 130) и Статут О.Г.Б. од 1929 год. поред појма општинских службеника у ужем смислу познаје и појам градских службеника у ширем смислу. Ово сасвим јасно произлази из одредбе чл. 19 Статута, пошто се ту изричито каже да „поред чиновника у ужем смислу и квнтрактуалних чиновника, општина може примити у своју службу хонорарне чиновнике и дневничаре". Још јасније, међутим, овакво становиште потврђује чл. 29 Статута, који прописује, да „сваки општинскл службеник (сем контрактуалних и дневничара) када ступи у службу, положиће заклетву цред претседником..." Шта више цитирани пропис посредно изражава то, да се у свим одредбама Статута мисли баш на општинске службенике у ширем смислу речи, дакле и на дневничаре, само у колико евентуално друкчије није изричито наглашено или у колико иначе није очевидно да ое у дотичном пропису не мисли на службенике у ширем смислу. Кад се, међутим, поред реченог има у виду нарочито и основна тежња законодавца изражена у закону о градским општинама (§§ 100, 104 и 156): изједначење градских службеника са државним у опште, онда је јасно да законодавац доносећи одредбу § 104 Закона о градским општинама, 'није имао намеру да у овом погледу прави разлику између градских службеника с тим да за једне ово изједначење важи а за друге не, јер да се то хтело, онда би се — изрично или прећутно — то и одредило, што, како се види из напред изложеног, није случај. Према томе, одредбе за државне службенике, у које у ширем смислу ове речи долазе и дневничари (чл. 130 Ч.З. од 1923 год. и § 158 Глава X Ч.з. од 1931 год.) имају се, према § 104 Закона о градским општинама, сходно смислу примењлвати на све градске службенике, па према томе и на градске дневничаре који према Статуту спадају у градске службенике у ширем смислу. У осталом и основној интенцији законодавца: изједначењу градских службеника са државним, као што је наглашено, одговара потпуно са до схватање, да се под појмом: „градски службеници" мисли на сва лица, која се налазе у градској служби. Пошто пак распис Министра војске и морнарице бр. 38828 од 13 новембра 1933 год. спада такође у „одредбе за државне службенике" јасно је да се

он, с обзиром еа изложено, у смислу § 104 Закона. о градским општинама, има применити и на градске дневничаре као градске службенике у ширем смислу^ Тужиоцу су за време војне вежбе одузете принадлежности из разлога, што он за то време неврши своје редовне рлужбене дужности. Према § 104 Закона о градским општинама, међутим, и одредбе о вршењу службених дужности које важе за. државне службенике имају се такође сходно смислу примењивати и на градске службенике, у конкретном случају се несумњиво ради о вршењу службених дужности, па је неумесно тврђење у оспореном решењу да у конкретном случају не може бити места примени § 104 Закона о градским општинама са разлога јер да овај пропис уопште не нормира питањв: исплате принадлежности, па да се према томе из. њега не може изводиги право на дневнице градских дневничара за време отсуства." Поступак за извршење апропријације мора да претходи издавању грађевинске дозволе за. грађење на земљишту, неподобном за грађењебез апропријације. Ово становиште заузео је Државни савет у својој пресуди бр. 24026/39 од 6 октобра 1939 год., којом је пресуђен овај случај: „Према § 52 Грађевинског закона са земљиштем које се затече као неподобно за градилиште,. а на којим земљиштима нема зграда, поступиће се^ у колико се њихови власници друкчије не споразуму са власницима суседних земљишта, на одређен начиж предвиђен у истом пропису. Ту се предвиђа да ћеопштина извршити апропријацију. То је једна установа у јавном интересу. У ст. 2 § 52 истог закона је даље предвиђено, да ее апропријација има извршити путем слободне погодбе или проценом извршеном према прописима §§ 110 и 111 која је обавезна за обе стране. Општина неће издати грађевинску дозволу за зидање власницима градилишта, док се не изврши спајање односно подела ових градилишта. Из аката овога предмета се утврђује, да јеГрадско поглаварство под бр. 3890 од 9 јуна 193^ год. донело одлуку, да се тужиоцу може издати: грађевинска дозвола. Међутим установљава се, да поступак о апропријацији из § 52 Грађ. закона није ни отпочет. Према императивном наређењу прописа § 52 Грађ. закона Поглаварство је било дужно да претходно спроведе поступак по § 52 Грађ. закона за апропријацију и да тек по окончању тога поступка одобри поднете планове предметне зграде и изда потребну грађевинску дозволу. Из изложенога се види да Градско поглаварство није поступи\о на начин предвиђен у § 52 Грађевинског закона, због чегасе оспорено решење, којим је поништена одлука Градског поглаварства бр. 3890 од 9 јуна 1939 год., не показује противно закону. Зато је и тужиочева тужба морала бити одбачена као неумесна."

Власник: Градско поглаварство Београд. — Уредник: Ђуро Бањац, Молерова 16 Штампарија Драг. Грегорић, Кнегиње Олге 21. — Београд