Opštinske novine

Право кандидовања и градски чииовници

„Градска општина", стручни лист Савеза градова Краљевине Југославије, доноси у свом бр. 2 за фебруар 1940 занимљив и актуелан чланак г. д-р Михаила Илића, нашег познатог научника, под горњим насловом. Пошто се за ову тему интересују сви градски чиновници, као и сви политичари и јавни радници, прештампавамо тај чланак у целости, са љубазном дозволом аутора. Наш Устав, тиме што је поставио начело да бирачко право има сваки држављанин, признао је то право и државним чиновницима (чл. 55.). Али ако по Уставу државни чиновници могу бирати, они по њему не могу бити кандидовани па према томе ни бити бирани (чл. 58.). То значи да је Устав пасивно бирачко право, условљено по н>ему постојањем активног бирачког права и испуњењем услова о којима говори његов чл. 57. (држављанство, 40 односно 30 година старости и знање народног језика), везао још за један услов: отсуство својства државног чиновника. Кад је Устав ово питање овако регулисао, не би се могло без његове повреде путем закона пасивно бирачко право везати још за неке услове, исто онако као што се ни са активним бирачким правом то не би могло учинити. Тако, на пример, као што не би без повреде Устава могло бити прописано да државни чиновници не могу бирати, тако исто без повреде Устава не би могло бити прописано ни да неки други чиновници, уз државне чиновнике, не би могли бити кандидовани ни бирани. Али баш ово друго, што се као ни оно прво не може учинити без повреде Устава, учињено је у пројекту уредбе о изборима народних посланика који је објављен у јавности. У његовом чл. 13. предвиђено је, да се активни градски чиновници не могу кандидовати. Другим речима, оно ограничење у погледу кандидовања, које је Устав прописао за државне чиновнике, уредба проширује и на градске чиновнике. Према ономе што смо горе казали, то проширење је противно Уставу. У јавности је много више била запажена и претресана одредба пом. пројекта којом су универзитетски професори изузети испод ограничења у погледу кандидовања прописаног за државне чиновнике, него ли одредба којом су градски чиновници стављени под о-

во ограничење. Међутим, иако је и изузимаше испод овог ограничења и стављање под ово ограничење противно Уставу, лако је увидети да је ово друго много значајније од оног првог. Пре свега по томе што је — мора ое признати — тежа ствар одузети некоме оно што му припада, него дати му оно што му не припада. А затим по томе што је далеко мањи број лица која би се изузимашем испод ограничења могла користити од броја оних лица која би под проширеше ограничења имала потпасти. Јавило се, међутим, гледиште да пропис по коме се градски чиновници не могу кандидовати није противуставан. То гледиште изнео је проф. г. Л. М. Костић („Политика", 23 јануара 1940). Он каже: „Што се тиче градских чиновника, они су по Закону о градским општинама потпуно изједначени са државним чиновницима и макаква њихова привилегија спрам ових последњих била би противзаконита, али не и противуставна." Одатле што је г. Костић сматрао потребним нарочито наглашавање да се градским чиновницима може дати право кандидовања без повреде Устава излази да им се, по његовом мишљењу, опет без повреде Устава, то право може и одузети. Иначе, кад би сматрао да је противуставно ово одузимање, не би имао потребе објашњавати да није противуставно оно давање. Не треба, дакле, рећи да не би било противуставно уредбом признати градским чиновницима право кандидовања, него треба рећи да је противуставно не признати им ово право, јер из овог другог проистиче оно прво. Али ако г. Костић сматра да неодузимање градским чиновницима права кандидовања није противуставно, он напротив мисли да би то неодузимање било противзаконито. Као што се из наведеног цитата види, он ово своје тврђење заснива на томе што је Закон о градским општинама потпуно изједначио градске чиновнике са државним чиновницима. Међутим, оваквог изједначења у пом. закону нема. Истина, у њему постоји § 104. по коме се одредбе за државне службенике имају сходно смислу примењивати и на градске службенике, али то важи, према изричним прописима пом. параграфа, само у погледу услова за пријем у службу, вршења службених дужности, престанка службе, пензија и дисциплинске одговорности, па и то у колико законом о