Opštinske novine

112

Веоградске општинске новине

све ниже и ниже мислећи само на оно што га је овамо довело. Никакав страх није се одражавао на његовом лицу. Он сад није био само храбри дечак, већ и страствени истраживач. Његова мала ручна лампица осветљавала је и степениште и тајанствене површине зида пред њим. Тргао се само онда кад га је на једном месту обасула ситна жута прашина и кад је угледао слепог миша који се откачио од зида и полетео над његовом главом. Већ је био скоро при самом дну Бунара, али нигде ништа није могао пронаћи, никаквог трага, никаквог тајног знака. Од векова потамнели, црни зидови окружавали су га са свих страна, студен измешана с влагом продирала му је све више у кости и кочила прсте у којима је држао своју малу лампицу. Па ипак Саша није могао тако лако одустати од своје намерг. Не само онај план што га је видео код тајанственог археолога, већ исто тако и онај његов унутарњи осећај, који га је у последње време све више заокупљао, говорили су му да ће тог јутра нешто пронаћи што ће потврдити његове комбинације о Римском бунару. Стајао је на раскршћу између два пута. Већ се пред њим указивало друго степениште које у противном правцу води из Римског бунара, кад се дечаков поглед случајно заустави на једном делу зида изнад последњих степеница по којима се спустио. Место које је у том часу било осветљено светлом његове лампице није изгледало као остали део зида. — Овде је много касније нешто премазивано, — помислио је дечак приближујући се и успињући се поново по степеницама по којима је тек сишао. Није било сумње, на месту што га је осветљавала дечакова лампа малтер је био много млађег датума од малтера на осталом делу зида. Брзо и вешто, с малим ножићем који је за сваки случај понео, дечак је почео стругати тај нови део малтера. Посао је ишао брзо, јер је малтер био невешто набацан. Испод ножа осећао се нераван зид. Најпре су се указале неке црте, а затим поједина слова и речи. Иако је желео сачувати сву своју хладнокрвност, Саша је осећао како му крв све више навире у слепоочнице, како му је рука све несигурнија, али је и даље радио истрајно и марљиво. После рада од скоро пуног сата на старом зиду, готово при самом дну Бунара указао се сасвим јасно овај запис: „Верни заветима јуначког Сремског добровољачког одреда побегли смо из непријатељског ропства. Ако не погинемо, Дунав ће нас одвести у Русију. Пријатељ који прочита овај запис нек нас потражи." Испод тога сасвим лепо могао се прочитати овај датум: „20 новембар 1915 године" а затим ова два имена, која су била уклесана одмах испод датума, једно испод другога:

„На старом зиду указао се јасно овај запис".

„Милош Петровић, капетан, родом из Београда, Николај Обрасков, мајор-пилот, родом из Кијева." По десети пут читао је Саша тајанствени запис. Светло његове мале лампице шетало је по уклесаним словима, као да их је миловало. — Шта значи овај запис, — стао је размишљати. Из свих тамних делова огромне грађевине навалиле су на њ неке сенке, чинило му се као да са свих страна чује шапат другова који су се пре толико година овде били сакрили и у старом Бунару тражили спас и пут за слободу. Ко су били ти храбри јунаци? Спомињање Русије и Кијева сетило га је на мајку, на деду, на све што га је мучило откад му је Марија Фјодоровна поверила тајну његова рођења. Са сасвим другим мислима и осећањима вратио се Саша тог југра у Баба Вишњину улицу. Чим је остао на само с Бисенијом, испричао јој је што је у Бунару открио. ГЛАВА XVI У сенци гробова бранидаца Београда Гробови бранилаца Београда, — који су изгинули бранећи га 1914 и 1915, или су помрли касније од задобијених рана, страдања и патњи у непријатељском ропству, налазе се и у самом Граду, недалеко од цркве Ружице, и у великој костурници на Новом гробљу, и у сенци високих дрвета горе на Бановом Брду. Бегунци, који су оставили тајни запис у Римском бунару, молили су првог пријатеља који запис открије да их потражи. Саша, ког је пронађени запис дубоко узбудио, одлучио