Opštinske novine
4
Син капетана Петровића, браниоца Београда
113
је да најпре прегледа гробља бранилаца Београда, па тек онда да настави даље трагање за бегунцима. Јер, изгледало је мало вероватно да су, и порзд највећз храбрости, у временима каква су онда била, бегунци могли остварити своју намеру и Дунавом побећи у Русију. Ако их је непријатељ запазио, сигурно су убијени, и са осталим браниоцима сахрањени. Та се тужна мисао дечаку наметала, иако је желео сасвим нешто друго. Док сам ствар не извиди, није се хтео ником поверавати. Саши су гробља на којима почивају браниоци Београда и досад била позната. У кући инжењера Јовановића често се говзрило о прошлом рату, о непријатељској окупацијл, а и иначе дечак се и сам за све то интересовао, јер је историја била његов најмилији предмет, нарочито откад је с инжењером Шчербачовом почео проучавати историју старог Београдског града. Већ неколико дана после оног открића у Римском бунару, пошто се уверио да не може пронаћи тајанствени пролаз који из Бунара води било према Сави, било према Дунаву, посетио је најпрз костурницу бранилаца Београда у самом Граду. Исти дан послз подне отишао је на Баново Брдо, а следећи дан на Ново гробље. Место на ком је у Граду смештена костурница налази се на крају великог тврђавског зида што води изнад цркве Ружице. Лако га је пронаћи, јер се и рано и касно на овом месту налазе ходочасници. По свом обичају, Саша се најпре запутио у црквицу свете Петке. Овамо је и о празницима и обичним данима врло често долазио с Бисенијом. Ту су обично палили свећице и гледали побожни свет, који долази било да се помоли Богу у овој заветној црквици, било да упали свећу, или да узме светг воде с извора који се налази у самој црквици, а у чију лековиту моћ сав овај побожни свет верује. Било је рано кад је дечак дошао у капелицу. Упалио је малу воштану свећицу, а затим је сео на клупицу иза врата и неко време нетремице гледао у њзн пламен који се лако повијао услед струјања ваздуха. Тргао се тек онда кад су у капелицу ушла два малишана и једна девојчица. И малишани и девојчица носили су собом мале стакленз флашице. Пошто су пришли столу на ком се увек налазе велики крчази пуни изворске воде, напунили су опрезно своје флашицз, а затим су, као и мало пре Саша, са другог стола узели воштане свећицз, и пошто су на столу оста ивли по динар, пришли су взликом свећњаку, заболи свећице у пржину, запалили их, неколиско часака остали у молитви, а затим све троје полако изашли као што су и ушли. Саша је седео баш насупрот оној мермерној плочи која се у капелици налази на левој страни од улаза. Хтео је поново про-
читати оно што јг толико пута читао с Бисенијом. Тешко је наћи тврђаву која је прогутала толико људских живота као стара Београдска тврђава. И ашов где год удари, наилази на људске кости. О томе је говорио и напис на плочи пргд којом је Саша седео, јер та плоча покрива четрдесзт костура незнаних јунака, који су пронађени приликом нивелације земљишта за темеље цркве Ружице и капелице свете Петке. Како сам напис на плочи каже, у гробовима су већином изгинули војници у одбрани Београда у светском рату, а мањи број покојника је старији од сто година. Саша је упалио свећицу незнаним борцима размишљајући напрестано да ли се међу њима не налазе и два храбра пријатеља који су покушали да се бегством спасу из непријатељског ропства. Тихо је било у капелици. Свећице су пуцкетале, ширио се мирис воска који се топио. Безбројне иконе свете Петке гледале су са свих страна. То је све улевало неко чудновато спокојство у дзчакову душу и свз више га учвршћивало у новим тајанственим слутњама. Из капелице јз кренуо према костурници и стао пред мала тврђавска врата, пред плочом с десне стране врата, на којој су урезане дирљиве речи: — ,,Овде почивају кости српских војника палих за веру, Краља и Отаџбину у борбама око Београда у рату 19141915." Костурница је била затворена. Три велика венца сасушеног цвзћа висила су о зиду. Кости изгинулих бранилаца почивају у седам дрвених сандука. Имена изгинулих и умрлих означена су у списку који се налази у костурници. Овде почивају кости 156 јунака. Једно за другим ређају се њихова имена у шпартаним рубрикама. Поред редног броја, чина, звања и јединице којој је погинули припадао, места, среза, округа одакле је, означено је кад јз умро, односно погинуо, а осим тога од какве болести или на који начин. Поред једних имена пише: „Погинуо на положају", порзд других: „Од рана задобијгних на положају и рату под Београдом; тифуса; од рана; рањен гранатом из аустријског топа у свом дому..." Поред последњег имена на овом тужном списку писало је: „Обешен од аустријских војних власти на Теразијама " Имена која је дечак тог јутра тражио није било на списку. Успео се до средине пута који поред цркве Ружице води према потковичастој кули. Погледао је свуд око себе. И ово је јутро било дивно. Ваздух чист и прозиран. Око је тонуло у недоглед. Изгледало је као да се сва југословенска земља простирала пред старим Градом. Једна цела нација као да је тог јутра овде била спојена у духу. Желећи да што пре посети и прегледа сва гробља бранилаца Београда, тог истог