Opštinske novine

114

Београдске општинске новине

дана после подне одвезао се Саша аутобусом на Баново Брдо. Пошао је путем који води преко Чукарице, поред Саве и острва Аде Циганлије, или, како га иначе зову, „Крвавог Острва". Они који почивају вечним сном на Бановом Брду већином су се борили на том Острву. Дувао је топао ветар. Са запада су се скупљали облаци који су наговештавали кишу. Дечак је пошао до краја дугачке Радничке улице. Највећом пажњом проматрао је Аду Циганлију, сву обраслу у шикарје и старо дрвеће. Међу зеленилом истицала се лепа зграда Веслачког клуба, док је стара „Робијашница", сва жута и неугледна, чудновато изгледала у лепоти подмлађене природе. Гледао је да ли се где запажа какав траг, остатак од старих ровова, старих утврђења; али је време све то већ давно уклонило. Нови живот бујао је на острву, док је Сава мимо њ протицала у величанственом миру, спокојно носећи безбројне претрпане дереглије и рибарске лађе, некадашњу јуначку „флотилу" бранилаца Београда. С десне стране протезала се црвена Фабрика шећера, која је за време рата играла сасвим другу улогу служећи час као барикада, час као опсадни центар јуначким борцима. Било је седам сати увече кад је Саша стигао на Баново Брдо. Ветар је још увек дувао и растеривао облаке. Летео је кроз грање високог дрвећа, играо се с лишћем и певао своју песму хармоничних звукова. У трави, — прошараној ситним цвећем, малим роза ружицама, које личе на мале патуљке, тако су им стабљике ниске, љиљанима, катаринчицама, каранфилима, — белиле су се плоче осамљеног војничког гробља српских и немачких ратника. Лепота београдске околине, посматрана с овог места, као да лежи на длану. Бескрајна даљина, велики размаци, — то је изванредна особина хоризонта који се пружа с Бановог Брда. Па и пут који овамо води сав је у прелазима од крајње топчидерске романтике и савске носталгичности до херојског полета у ком тоне Авала. И Саша и Бисенија знали су добро овај изглед. Колико су пута, смејући се, зажелели да имају крила, да полете, да се загњуре у океан ваздуха који се одавде на све стране шири, или обратно, да се још више издигну над овим океаном — према небу које је овде увек у покрету. И сад је Саша погледао знану слику, али се журио према гробљу, јер су тешки тамни облаци бивали све гушћи и гушћи. Киша није била далеко. Идући главном стазом, која води од улаза, скренуо је у ограђени простор где се недалеко Вилхелмове клупе налази скроман споменик око ког је у то доба године мирисала кадуља и цветало плавичасто цвеће. То је онај споменик на ком на немачком и на српском језику пише:

„НЈег гићеп зегђјзсће НеШеп, 1915"„Овде почивају српски јунаци, 1915." Скоро сасвим прекривене травом и цвећем, једна до друге, симетрично поређане, налаза се мале надгробне плоче. Име сваког појединог јунака кога плоча скрива исписано је ћирилицом. Дечак се пажљиво нагињао над сваком плочом, пажљиво читао свако име; али ни овде није било имена другова чији га је запис у Римском Бунару тако дубоко дојмио. Док је читао последња имена, киша је већ почела падати. Под црним небом дрвеће се издужило. С времена на време севнула би муња и обасјала светлом читаву околину. Над плочама српских војника мали цветићи, отежали од тешких капи кише, сагнули су своје главе и као да су белом камену нешто тихо поверавали док је хаос у природи бивао све већи и већи. Кад је сутрадан дошао на Ново гробље Саша се одмах запутио у велику костурницу бранилаца Београда, у којој пре тога није никад био. Нешто неодређено, можда дечји страх, можда и други осзћаји: страхопоштовање, заустављали су га пред тим вратима. Скидајући своју ђачку капу, полако је сишао преко степеница које од главног улаза воде према костурници. Пред вратима која воде у саму костурницу застао је један час, а затим је ступио у полуосветљен простор. Мирис сасушеног цвећа полетео је с топлим ваздухом из костурнице према излазу и задахнуо дечака. Аналој с иконом и великим црним регистром, мало сребрено кандило у ком је горео светли пламичак жишка, било је прво што је угледао; затим безбројне уске црне кутије израђене од метала, с белим плочицама на којима су се црнила имена сахрањених бораца. Уски пролаз води десно и лево; с десна и с лева, у простору који је раздељен као већа кутија у коју је стављена нешто ужа и мања — урна до урне. Светло је долазило од кандила и двеју запаљених свећа као и кроз мале четвртасте отворе на плафону костурнице. Полако је дечак прошао уским ходником између овог двоструког реда малих гробова. Страх је био прошао. Он је долазио да изврши једну свету дужност, да провери судбину двају ратника, да види да ли се можда и њихова имена овде не налазе Кад се вратио у средину костурнице и пришао аналоју, опазио је да су ту, према главном улазу, гробови официра. Великим црним словима писало је испод првог горњег реда: „Официри пали за Краља и Отаџбину " Испод тога стајао је златан венац, палма и натпис исписан црним словима: „Живи другови својим изгинулим друговима, Сремски одред и Ратна чета." Ту је Саша нарочито застао. Једно за другим прочитао је с највећом пажњом сва имена. Кад није нашао оно што је тражио, приближио се великим мермерним плочама, причвршћеним на зиду и на главним стубовима. Плоче су веома