Opštinske novine

„

Ј X

Сликс из београдског робовања 1914—1918

ГРАЂАНСТВО (4)

Изговорила се

Пред судом су: газдарица и кирајџика, Газдарица тражи кирију, кирајџика нема откуд да је да. Пресуђено је, да газдарица добије признаницу, а кирајџика да се сели. Пошто је газдарица добила признаницу на дужну суму, она се захвали и пође вратима, али се као нечега присети, и поче оклевати. Кад судија то опази, викну строго: „Но, шта би још хтели? Зашто не идете?" Жена се примаче столу и тихо упита: „А хоће ли ова признаница важити код српске власти?" Судија скочи као да је хтеде прогутати, али се уздржа. Дохвати дрхтавом руком признаницу, поцепа је и баци у кориу с речима: „Сад иди, па нека ти суде ваше власти. А ти,'' — окрете се кирајџики — „иди и седи, ако те ова узнемирава, дођи па ћемо и њој дати бесплатан стан у Нежидеру!" Газдарица и кирајџика измирише се излазећи, рачунајући, да су релативно, опет добро прошле. И воће од деце отимају Пошле жене на рад, али им нема госпође Кате. Кад свратише по шу, она им рече да неће ићи, јер ће јој данас брати шљиве. — „А ко ће вам брати? — питају жене. — Зар не бисмо могле и ми да вам: помргнемо кад се са рада вратимо?" — „Е, тешко нама, па ја не смем ни једне одабрати, реквирирали ми сва три дрвета. Остала сам да их молим, ако душе имају, да ми за децу бар једно оставе. Деца узму по комад хлеба, па тужно у шљиву гледају, а не смеју ни да приђу." — „Тешко нама шта се дочекало," — рече једна жена уздишући. — „Наши даваше Турцима бар десетак, а ови нама одузимају све! Оглобише нас до голе душе, па нам и последњи залогај из уста отимају, проклети I)) да су! „Ћути, мамо" — рече јој синчић. — „Они ће одавде однети наше жито и шљиве, а савезници ће од њих све то запленити."

„Дај Боже!" ђоше на рад.

рекоше тужно жене, и по-

И душу нам узеше Свака капка млека мора се предати шима преко општине по 0,50—0,60 х., а сељак се кажњава са 1000 круна, ако се код њега нађе сир или бућкалица за масло. Деца и болесници су жељни свега: има човек краву, а млека нема ни за лек. Сељанка Р. добије позив за Бањицу и саопште јој нову казну од 50 кр. зато што предаје мало млека. Плачући дође кући, али за мало па се и насмеја, као да се нечега досетила. Сутрадан оде Ошптини и пријави да јој је крава оболела и да сада млеко није здраво. Нису јој тражили млеко три дана; а кад четвртога дана дођоше са Бањице да се пред њима крава помузе, да виде колико тачно млека даје, а млека ни капи. Одоше празних шака уз највеће претње. Сељанци је већ било додијало. Стално јој одузимају млеко, а чим за своју кућу задржи које пола литра, они је казне. Ово јој је била већ пета казна. Кад је упитах, зашто крава нема сада млека, она ми одговори: „Кад од свога добра нисам ја господар, неће га, вала, ни Шваба попити. Нисам музла краву три дана и она је прегорела. Сад истина немам ја, ал' немају ни Швабе да 'ране своје псе." УЈгШиб ипШб У парку Топличиног венца подигоше Аустро-Мађари некакав водоскок у виду јеврејског надгробног споменика, са златним натписом УтБиз ипШз (Уједињеним силама). На врху наслаганог камења чучи једна одвратна совуљага празних очију. Неко самЈ у пролазу баци косимице поглед па брзо окреће главу, а понеко и застане. Један чичица погледа једном, па још једном. Загледа као да би хтео познати кога у тој гадној тичурини, седе на једну клупу и полугласно отпоче овакав монолог: „Е, Бог да прости, баш се дивно нагаравише. Сами себи подигоше достојан споменик,