Opštinske novine

118

БеоградСке општинске новине

споменик какав су и заслужили. Ено, на врху ставили символ ноћне иљачке и отимачине, незајажљиве грамзивости. Бољега поређења нису могли пронаћи. Као птице грабљивице насрнуше и они на нашу лепу земљу, али ако Бог да, ослепиће у Сунцу наше слободе, па им онда ни мрак неће помоћи..." Биро за продају намештаја Приликом повлачења из Београда Немци су опљачкали палате, однели собом богате библиотеке, скупоцене ћилиме, старо сребро и друге ствари од вредности. Аустријанци, пак, систематски су три године испражњавали нашу земљу и споља и изнутра. Зато је слика њиховог повлачења била бедна, одвратна, недостојна једног културног народа. Односили су све што им је дошло до руке. Канцеларијски намештај и ствари приватних лица код којих су становали, све су односили. Чега све ту није било: кревета, столица разних врста, клавира, завеса заједно са рамовима; из једних кола извиривали су чак и сулундари. На другим, у врху кола, била су колица са плавим завесама... Гледала сам и ово: Дотерала сељанка купус на воловским колима. Зауставише је, скидоше дете у блато, и наредише војницима да избаце и купус. Журно су радили. Купус је остао на сред улице у блату, а кола и волове отераше војници. Треба официрима за сеобу. Остала је сељанка бусајући се у груди, а дечко јој рече: „Ћути, нано, нека само иду." Оваквих случајева било је безброј. Како је нагомилавање ствари било све веће, а превозних сретстава мало, то су мудри отмичари дошли на лепу идеју. Отворили су Биро за Еродају намештаја и то на самој железничкој станици. Тако је бар многи Београђанин могао опет доћи до својих ствари, које је купио од Шваба и Мађара. У згодан час Ускршњи је пост. У кућу госпође Г. дошао да освети водицу свештеник, који се тек вратио из Ђенђеша. Госпођа изјави жељу, да свештеник у молитви помене и нашега краља. Свештеник рече да он то чини сваком приликом и да ће и сада радо учинити. И, водоосвећење поче, тихо и свечано. Али баш при самом крају, врата се отворише и мајор, школски референт, бану у собу, и зачуђен овом молитвом у кући, стаде у крај, и чекаше док се иста не сврши. Да није обратио пажњу на само чинодејство, сигурно би приметио узбуђени и дрхтави

глас свештеника и бледило госпође Г. Али он то није видео. Узео је бележницу и по свршетку водице обавештавао се о српским обичајима за време великог поста. Прибележио је .и друге верске обичаје и позвао госпођу на рад, јер је била запослена у школи, где је имала и стан. Прва Југослава 1916 г. писала сам из Београда својој куми г-ђи Катинки Ћирић, фотографу у Краљеву. Једног дана, кад сам се већ и одговору надала, дође ми у кућу детектив. Како сам се затекла на чесми, то ме он поче саслушавати, тако, насред дворишта. Полазећи рече ми да не идем никуд, јер ћу за који дан бити позвата на испит. Лепо ми иде, помислих у себи и скраћених ногу попех се у стан. Рекох детету и мајци шта ми се десило, и почех припремати „пртљаг." Очекивала сам интернирање. Зашто? А ко то сме и питати. Зашто је госпођа пок. д-р Ћорића одведена стражарно после пола ноћи, и заједно с децом интернирана? Зашто је претеран толики невини свет? Па зар ће бити чудо да и мене интернирају зато што су се нечега сетили! Добих очекивани позив. Крв ми у жилама стаде, кад ми шеф полиције дрско приђе, и поче ме фиксирати. Ја се инстинктивно измакох, а он љутито дрекну: „Но, шта јег Шта бежите, нећу вас угристи. Ја имам с вама да разговарам мало. Но, дигните главу, ја нећу разговарати с вашом капом." Ја тад подигох главу, али само да погледам, је ли преда мном збиља човек. Он продужи. „Дакле, ви сте та, што се бринете о судбини Југославије! Ви сте та, што под својим пуним потписом изражавате жаљење што отац Југославије не може да види своју ћерку. Но, говорите!" — викну ми у уши, колико је год могао. Лакну ми на души. Сетих се у каквој је заблуди, али добих вољу, да и ја њега мало наједим, те га почех уверавати, да ја ни о чему појма немам, да ништа у том смислу нисам писала и замолим да верује, да сам довољно интелигентна и да појмим свој садањи положај. Знам шта се сме а шта не сме писати. Он ми тада унесе у лице некакву хартију и још бешње поче викати. „Не лажите! Но, а шта је ово? Ко је ово писао? Смете ли и то одрећи?" Ја, познавши писмо, насмејах се и још нисам стигла ни речи да проговорим, кад ме он шчепа за рамена и поче дрмусати и викати као бесан. „Шта... још се смејете! Ви, српски шуфт!" Ја се жустро отргох и пођох вратима, јер рекох, да ја нисам подлац, и ако ме и даље злоставља да му нећу рећи ни речи.