Opštinske novine

Слике из београдског робовања Ј9М— 1918

119

„Та сви сте ви Срби бунтовници, разбојници, батине вама треба— цикао је Видман као луд и нареди ми да приђем столу. Тек сад отпоче право саслушавање. Уверих га да је Југослава, а не Југославија, кћи г-ђе Катинке Ћирић коју је крстио мој синчић 1912 год. у Краљеву. Мој пок. брат Александар Лазаревић, академски сликар из Прага, који је дошао због рата, дао је детету то име. Отпуштајући ме рече ми, да се имам јављати своме кварту два пута недељно. Питала сам зашто, јесам ли што крива. Место одговора подигао је страшни Видман руку показујући ми врата: „Идите, и придржавајте се наредбе!" Нисам се морала дуго јављати. Једнога ми дана саошптише да сам одређена на рад у Војној плетари, у згради, нашег Окружног суда. Имала сам једну круну од корпе, а сексер од заклопца. Моја страдања и моје породице нису се на овим завршила. Крвавила сам руке чистећи врбово пруће, али сам стоички подносила терор Аустро-угарске културе, сећајући се своје колегинице Зорке Р., која као притвореник струже дрва по највећој зими на дворишту. Професија У њиховој женској менажи при столу, служе многе наше ученице па и студенткиње. Једнога дана заповеди шефовица једној студенткињи да обрише и ципеле милостивој господидина баруна... Зато је она дигла глас у одбрану свога поноса. Тада јој Мађарица рече: ,,Но, како сте бесна, гладна сте, а бирате посао! Морате радити све што вам се нареди, ако хоћете хлеба од нас, иначе можете ићи. Пуно их је што чекају то место." — Девојка рече да јој је понос увек најпречи и ако је роб, и да ће пре и умрети од глади, но што ће радити посао који је понижава. Госпођа је тада презриво погледа и грохотом се насмеја: „Ха, ха, ха, како сте ви Српкиње осетљиве, све вас вређа и понижава, а ја сам, драга моја, у Пешти у мирно доба прала патос за круну и пол." „Опростите госпођо, али то је била можда ваша професија." Сутрадан је девојка отпуштена и после неколико дана интернирана. У радионици рубља Кћи једнога лекара, који је пао од арнаутске руке, са болесном мајком, у крајњој је беди и оскудици. Добила је рада у Војној шивари. Првих дана једва је могла шта и радити од узбуђења и суза при помисли, на своју злу судбину и на јадну матер у болници. Скромна и поносна као права Српкиња и не гледа на околину која се смеје и забавља

са надзорником цугефирером. Најзад дође ред и на њу. Она га бојажљиво погледа испод ока и страхује шта ће јој рећи. У души решила да га не „занима" па макар је и отпустио. Почињао је разговор, али девојка је одговарала кратко са реч-две, и не дижући очију с рада. Он се уклони незадовољан. Сад поче тражити да више израђује но што је сиротица могла. Девојка и то издржа. Једног дана дочепа се изненада њене ручне ташне, и поче претурати. На девојчин протест, он се само смејао, али је и даље претурао. Најзад, нађе мали кожни бележник и отвори га. Наједном разрогачи очи, и уста отвори, као да је унутра спазио самог ђавола. А ево шта је било. На унутрашњој страни кожних корица била је укрштена српска тробојка на којој је стајало: „Само Слога Србина Спасава." „А шта је то"? запита он ликујући. „Зар ви овде радите а носите српску тробојку"! „Зашто не, Господине? Мој се брат бори за ту заставу, па је ли чудо што је и ја као Српкиња поштујем. Кад бих друкчије казала лагала бих, а то није часно." Он јој одузе бележник и рече: „Одговараћете." Једна јој другарица дошану. „Небој се, С. све што може, може те отпустити. Ако, поћи ћу и ја с тобом. Ено нам одмах рада код Денка баштована, плевићемо лук, имаћемо две круне на дан, а можемо га јести до миле воље." На рад се више нису ни вратиле. „Бера иде" (Ходи овамо) Наспрам ћепенка чика Ђерине пиљарнице на углу Макензијеве и Невесињске стоји дебела рашчепурена Мађарица. На каишу држи неко псетиште, које се за свој рачун забавља, и затеже кајиш. Мађарици приђе неки официр и хтедоше поћи, али пас начинио познанство с једним малим куцовом, па неће ни да се макне, већ се шта више и попе на еам праг пиљарнице. Она трже за кајиш и горопадно викну: „ђера иде!'", а чика Ђера, мислећи, да се то њега тиче, рече врло љубазно: „Нека, нека госпоја, стој си слободно; ја си гледам своја посла. Пцето је пцето." Помагање грађана Продала је једна жена што јој је најмилије, да би само створила новац који јој је потребан, да би могла платити концесију за намирнице. Добила је. Отишла је ван Београда. Деца се муче без мајке, као прави сиротани, али се радују што ће мајка зарадити, па ће лепше живети. Враћа се жена с пута. Купила је педесет кила масти и тридесет килограма сапуна. После десет дана добије ствари, али, на велико запрепашћење, у место сапуна налази у сандуку само неколико комада, а не-