Opštinske novine

5

Слике из београдског робовања 1914— 1918

121

јој ое, и наручује да и н>ој донесе. — Кад јој жена сутра дан донесе пловке, она их узе, па поче да виче: „Шта, бесобрасница једно, како дванаест круна? Ти мислиш да ја не снам, да то крађено пловке!" Тада изађе на улицу и поче као луда јурити, док не нађе редара. Тада му рече нешто мађарски и изгуби се, а жену с пловкама, муну редар у ребра, и отера у полицију. Тамо јој одузеше пловке а њу осудише на три дана затвора због „крађе.'' Истога вечера правила је она Мађарица вечеру за два полицајца, јер је добила на „поклон" пар дивних пловака. Кад се наљуте Врло се често дешава, да по сву ноћ пуцају у сред вароши. Премрли смо били од страха, јер нисмо знали зашто пуцају. Неку ноћ пуцали на псе, а синоћ и на псе и на мачке. Ето, Т рајко хлебар жали се да су му убили две дивне ловице какве скоро неће наћи. „Шта ће им сад мачке?" питају се грађани међу собом. „Да неће за јадне Талијане?" „Истина је да су пуцали," рече г. Кр., „али ће пре бити ово друго: Нема ноћи кад заједно са руским заробљеницима не утекне и по који њихов војник, Србин или Чех. Тако је било и синоћ. Наши обешењаци кажу им да су их видели у сасвим противном правцу. Они, да би преплашили бегунце и осујетили бегство, пуцају за њима. Кад виде да су преварени наљуте се и пуцају на све четири стране, а да би се грађанетву светили, убијају им мачке и псе." Увреда Стојимо на трамвајској станици. Посматрамо јадну њихову војску, која се враћа из Косовске Митровице. Пали од умора под тешком опремом, покисли и блатњави једва се крећу, а са лица им читаш чежњу за кућом и одмором. Једна жена истински дирнЈта бедним изгледом војника рече жалосним гласом: „О, јадни људи, баш су прави мученици." На те речи чисто излазећи ван реда викну један војник: „Марш, краво српска, због вас идемо и сад да гинемо. Шака људи а запалисте цео свет." Кад уђосмо у трамвај жена је брисала сузе. У току вожње дознадох да је и она Швабица и да су и њој Аустријанци узели мужаувојску као аустро-угарског поданика, иако га је мати донела малога у Београд. Упознао се На зиду код госпође Зорке М. стоји лепо уоквирена слика Његовог Величанс:ва Краља Петра из мла-дих година у цивилном оделу. Наредник и два војника претражују по ку*

ћи намирнице, па се зауставише и пред сликом. „Ко је овај човек?" упита старешина за слику Краља Петра. „Мени он тако дође познат." „А, сумњам да га знате, господине. 1 о је наш тутор, који се бринуо о нама откад су нам родитељи умрли." „А сада, није у рату?" пита даље радознали цугсфирер. „Није, господине, стар је он за пушку.'' „О, а мени тако познат дође!!...." Понос Српћиње Беда је све већа. Окупаторске власти пружају могућност да се заради, па су мајке принуђене да и женску децу шаљу на рад, ван куће. Једна боља госпођа, грцајући потужи ми се да је водила кћер лекару, јер је пропала на раду, али није добила ни помоћ ни лекове. Бледа девојчица једва је ишла поред мајке и сваки час кашљуцала. Госпођа ми је причала: „Дала сам дете да плете корпе у њиховој плетари. Имала је коуну на дан без хране. То нису људи, госпођо, то су зверови, па не воде рачуна о нашој деци. Поред рада у плетари, скупили су их као најпростије девојке и отерали на Аду да секу пруће. Својим малим рукама мора по четири пет стотина прутова на дан да исече и очисти. О, како су понизили нашу школовану децу. Ономад су јаднице залутале па им сз друштво вратило без њих, а ја као без душе потрчивд на \^аву да их причекам. Проклети стражар не да да чекам на повратак чамца који њих треба да врати, а кад га ја поново стадох молити, он ме муну кундаком, да сам хтела издахнути. Дете ми је покисло и назебло, Бог зна како ће проћи, а они је сада ништа не помажу. Ни млека не могу да добијем, а лекар јој преписао." Девојче се осмехну болно па рече: „Не тужи се мајко, то Српкињи не доликује. Шта треба да раде оне мајке које су по два и три сина Домовини поклониле. Не очајавај, оно што је најстрашније то је што смо робови, а све остало што робовање доноси морамо стојички подносити. Ми смо потомг.и мајке Југовића и Лзубе Дамњанове, нећемо кукњавом тражити спаеа. Не реци да сам понижена, рад частан, мајко, не понижава никога, а понос Српкиње, мајко, неће сломити ни огитри бајонети а камо ли врбово пруће." Наш и њихов сат Стоје жене у дугом реду за цубок, па им се већ досадило. Једна упита колико је сати? Рекоше јој: десет. „И-ју! Зар већ има толико? Таман ћу за вечеру однети говеђе ноге." Друга је жена умирује и вели: „Та не бојте се, то је по шиховом сату, а по нашем је тек девет."