Opštinske novine

122

Београдске општинске новине

„О, Бог им судио, а шта ће им то? Поништише нам новац, забранише ћирилицу, поцепаше нам календар, а сад терају и да по њиховом сату живимо и радимо. Шта им је то требало?" „Е шта ће им", рече друга, шалећи се, „па ви знате, кад је човек при путу, увек навије будилник да раније ззони." Извршен је прегдед Враћамо се из бежаније 16-111-1916 године. Идемо уморни с воза и погледамо наш лепи Београд. Све ми се чини да сам у каквој мађарској вароши, па чисто не смем да дишем. Туђинштина преплавила, па би се рекло да ни себе у њој не познајеш. Пред нама иде опет једна група. Девојчица упита носача, какве су то силне цедуљице по прозорима? А носач рече: „То пише да је у тој кући извршен преглед.'" Дечак који је такође носио ствари, приближи се мени и рече: „Ја ћу вам казати шта ове цедуљице значе. На њима пише: Били смо овде, претресли кућу, узели шта нам је требало и шта нам се допало. Слободно немојте више у њу улазити.'' Таку једну цедуљицу затекох и на моме стану, а унутра наравно видне знаке њиховог „прегледа." Сад бих и ја умела свакоме рећи шта значе оне цедуљице по прозорима. И ми ратујемо На Великом тргу мртвило као на гробљу. Лзуди који нису интернирани нерадо излазе на пазар. Склањају се. Жена, и свуда само жена; Жена продаје, жена купује, жена тргује, жена шверцује, да би спасла породицу од глади. Тек по неки чича стоји поред тезге на којој је мало паприка и печурака. Нема шта да се купи, ни лука, ни пасуља, ни кромпира, као да све успева само у царској стаклепој башти. Сиротиња добије пасуљ од Америчке мисије, а са наше земље не видимо га, све се покупи за војску. Ја сам дошла у намери да што купим, али се вратих без ичега и очекивах трамвај. Стојећи чух за собом овакав разговор: ,,М::ого си платила, Бога ми, није то никакав уметкички рад". Окретох се и спазих у рукама једне госпође лепо урађене домаће ципеле на свили. Заинтересова ме и упитах где је купила.

Она ми рече: „Видите, госпођо, ону гомилу тамо. То су две сестре, деца једне честите и угледне породице београдске. Отац им је ван земље. Годину и по немају вести о њему, а два су им брата пропала у Албанији. Мати им је нервно оболела од бриге и жалости. Немају никаквих средстава за живот и ето, сад продају своју спрему да би могле неговати болесну мајку. Свакога дана су на пијаци. Потресе ме зла судбина ових младих девојака, али им нисам ничим могла помоћи, јер се и сама злопатим. Приђем да видим те девојке-јунакиње, које се не стиде стати у ред продавачица, да би само дошле до часне коре хлеба. О, како сам ликовала у души, и као Српкиња била поносна, кад сам чула како један аустријски официр каже својој госпођи: „Видиш како су нежне и фине те девојчице. Мора да су деца из боље куће. Чудан је то народ, ти Срби; као што се Србин зна борити на фронту, тако се и Српкиња уме борити са највећом оскудицом на дому. Тај народ не може пропасти, његова је будућност сјајна, видећеш." Варварсгво У кући богатог трговца Б., који је на фронту, врши се претрес целе куће. Девојче, тешко болесно, узнемирено и поплашено, пита: „Зар још нису отишли? Па шта једнако траже? Мамо, подај им новаца па нека иду, тешко ми је " Другога дана мала је умрла, а последње што је чула било је отварање гвоздене касе. Несрећна мати саопшти да јој је кћи умрла, и замоли да престану са претресом. Оглушили су се о њену молбу: „То је лако, носите је на гробље". И док је цела породица утучена и несрећна стајала око лепе девојчице, кућом су одјекивали ударци чекића и секире. У соби, одмах до самртнице, подигли су војници под, тражећи „сакривени" новац. Ничим се не дају поредити осећања изазвана оваквим поступком, ту, у непосредној близини величанствене смрти! Даринка Ћосић (Наставиће се)